Данас је Преподобни Стефан Пиперски
Преподобни Стефан Пиперски
Свети Стефан се родио у селу Кути, у Никшићкој жупи, од сиромашних но побожних родитеља, Радивоја и Марије. Још од ране младости он се одликовао мирном нарави, скромношћу и повученошћу. А када се у њему, као младићу, запали и разгоре питање о смислу живота и света, поготову о смислу човекова бића, он напусти родитељски дом и оде у манастир Морачу, чији је храм посвећен Успењу Пресвете Богородице.
У манастиру, под преблагим окриљем свемилостиве Спаситељке рода људског — Пресвете Богомајчице, Стефан се одаде новом животу молитве и поста. Јер молитва и пост јесу скраћено Еванђеље Спасово, и најкраћи пут ка очишћењу, ка освећењу, ка охристовљењу, ка обожењу, ка спасењу. Сведоци су тога сви свети монаси, и уопште сви светитељи. Јер нема светог живота без молитве и поста. Нема сумње, молитва и пост су, на првом месту, скраћено Еванђеље монашко. Јер од молитве и поста ничу, расту, јачају, множе се и усавршавају се све остале свете врлине: смиреност, кротост, благост, доброта, љубав, милостивост, жалостивост, христољубље, човекољубље, здравоумље, смиреноумље, разборитост, храброст, неустрашивост, покајање… Молитву пак и пост рађа и развија и оплођује еванђелска првоврлина — свеврлина: вера у сладчајшег Господа Исуса. Јер Свеистина је објавила ову истину: „Све је могуће ономе који верује“.
Млади Стефан се дуго подвизавао у светој Морачи као искушеник, ревносно и самопрегорно пролазећи сва манастирска послушања. Душа му је сва расла ка небу. Еванђелске миомирисне врлине множиле су се у њему, и усавршавале једна помоћу друге: свака помоћу свих и све помоћу сваке. И христочежњиви Стефан би удостојен монашког ангелског чина. Ревностан и огњен у светим врлинама, он би у Морачи рукоположен за јерођакона, а затим и за јеромонаха. Касније он постаде и Игуман манастира Мораче.
Но у то доба, у седамнаестом веку, Турци и околни Арнаути су често нападали манастир Морачу. Они су обично долазили из Колашина, пљачкали манастир и злостављали монахе. Преподобни отац Стефан, док је био искушеник, могао је и подносити ове нападе и злостављања, јер није међу братијом био нарочито запажен. Али, као свештеномонах, он је ревносно служио свету Литургију и остала богослужења, проповедао Еванђеље, пастирствовао у народу као еванђелски „пастир добри“, и тиме код непријатеља вере Христове постао врло запажен и омрзнут.
То је исконски непријатељ рода људског Сатана вешто искористио: радио је на разне начине да путем турских застрашивања и злочина одврати преподобног Стефана од његових подвига и свете делатности. А када је бес Агарјана постајао неподношљив, манастирска братија се склањала у околне пећине У тим случајевима млади свештеномонах Стефан остајао је у манастиру међу последњима. А када се Турци окомише на њега, претећи му убиством, он одлучи да се склони. Зато манастир повери братији, која изабра између себе новог Игумана, и оде из манастира Мораче у далеки скровити планински предео, звани Трмање (Ровци), удаљен пет сати хода од манастира Мораче. Ту се он настани у једној малој пећини. У тој пећиници он направи себи келију, чији се остаци, звани Ћелиште, и данас виде.
Када Колашински Турци дознадоше да је преподобни Стефан отишао из манастира Мораче, дадоше се у потеру за њим, са жељом да га пронађу у планини и убију. У том циљу они су слали многе оружане потере на све стране унаоколо. Али милостиви Господ, по чијем је допуштењу преподобни Стефан страдао у Морачи од Турака, учини те у пустињи он би сачуван од њихових убилачких руку. Јер: пастири из околних планинских села, који ту чуваху овце, доношаху преподобноме коре сувог хлеба, и мотраху дању да не наиђу Турци; а ноћу се спушташе магла, те је овај предео био непроходан.
Преподобни Стефан проведе ту седам година, упражњавајући своје монашке подвиге, и тако чистећи ум свој, и душу, и срце од страсти, од греха, од смрти, од ђавола. На тај начин он одношаше победе и над гресима, и над страстима, и над смртима, и над ђаволима. Но Сатана да би га надмудрио и обезоружао, стаде употребљавати своја разноврсна средства и ђаволије. Пуштао је на њега, и против њега, разне утваре, страшилишта, саблазни, похотљиве слике, пуне прљавих наслада. Пустиња је, обично ноћу, одјекивала од стравичних урлика и бестидних песама. Но све то није могло ни уплашити, ни раслабити светог подвижника у његовом христочежњивом хитању ка небу, ка Царству Небеском. Знао је он да је Господ Христос несравњено јачи од свих демонских привида, и страхота, и саблазни, и утвара. Чврсто се држећи свепобедног Господа вером, молитвом и пастом, и осталим светим врлинама, он је непрекидно односио победе над свим ђавољим искушењима.
