• Колумне
• Насловна

Дан Републике (ВИДЕО)

1 min read

6 година ‎ Дарко Прелевић

Дан Републике је у свијести просјечног грађанина СФРЈ био празник над празницима. 29. новембра 1943. године, у Јајцу је одржано друго засједање АВНОЈ-а, на којем је одлучено да се Југославија изгради на демократском, федеративном принципу као заједница равноправних народа, а краљевској влади у избјеглиштву забрани повратак у земљу.

Застава СФРЈ, Тито

Пише: Дарко Прелевић

Дан Републике је у свијести просјечног грађанина СФРЈ био празник над празницима. 29. новембра 1943. године, у Јајцу је одржано друго засједање АВНОЈ-а, на којем је одлучено да се Југославија изгради на демократском, федеративном принципу као заједница равноправних народа, а краљевској влади у избјеглиштву забрани повратак у земљу.

Одлукама уставног карактера су установљени државни органи и то је био разлог да управо тај датум остане записан као дан стварања нове Југославије. Рођендан СФРЈ је слављен уз свечане академије, дијељење ордења, почасне плотуне и неизоставно клање свиња.

Свака част историјској димензији Дана Републике, али, вјерујем да јe од свих набројаних празничних рутина већини ипак најближа срцу била ова последња.

Неко генијалан је и смислио виц о два прасета која гледају у звијезде и контемплирају има ли живота после 29. новембра.

Тај апокалиптичан дан за свињску популацију је значио и почетак припрема за дугу зимску сезону. Требало је све те хладне дане који долазе, спремно дочекати уз сланину, кобасице, чварке, пршуту и остале финалне производе пакленог свињокоља.

Моја најузбудљивија прослава рођендана бивше нам државе се збила 1983. године. СФРЈ је славила скоро четрдесет година мира и благостања, а ја тек положио војничку заклетву којом сам се обавезао да ћу за своју домовину, ако треба, и живот свој да дам.

Штета што Душко Радовић тада није направио своју верзију војничке заклетве кад нам је већ подарио чувену брачну. Камо среће да сви слиједимо његове брачне инструкције, нико никад се не би развео:

– Саветујемо вам да не журите, да штедљиво трошите и речи и осећања. Немојте одмах потрошити све. Распоредите своју љубав и узајамно поштовање на сваки дан заједничког живота…

Сигуран сам да његовом руком написана заклетва не би оставила равнодушним ни заговорнике укидања војног рока, ако је таквих тада било уопште.

Тог 29. новембра 1983. године навече, сам био на подијуму Спортске хале Језеро у Крагујевцу. Боље да не лицитирам колико је присутних било, а било их је много. Премного, пуна хала, а добро обавијештени Гугл тврди да је њен капацитет преко 5000 посјетилаца.

Требало је да нас шесторица војника, по један из сваке републике, пригодним говорима поздравимо наше домаћине Крагујевчане у част рођендана домовине.
Били су ту присутни, наравно, сви људи који су за град нешто значили.

Српски Детроит, како је од милоште називан Крагујевац, је у том периоду био близу свог привредног, културног, спортског и сваког другог зенита, углавном у здравље гиганта „Заводи Црвена застава“, како је гласио пун назив чувеног предузећа.

Док су други војници расклапали пушке, пузали, вјежбали атомски с лијева и десна и слушали надахнута предавања из марксизма, ми смо двадесетак дана свако пријеподне у Дому ЈНА, у центру града, вјежбали текстове за наступ.

Срећом по нас, нико од старјешина није инсистирао да се после проба враћамо баш најкраћом путањом у касарну, што смо користили да почесто попијемо кафу у граду.

Болећивост на војнике је била очигледна, а сјећање на рат и шумарички покољ невјероватно живо и болно, као да се недавно десило, а не прије више од четири деценије.

Тешко ми је било да се присјетим на крају војног рока колико пута сам био у нечијем дому угошћен као да сам им род рођени.

Док смо чекали испред бине, непосредно пред наступ је стигао пуковник Војводић, командант ракетног пука ПВО у којем смо служили војни рок. Желио је лично да се увјери да је све под контролом.

С обзиром да је био из Црне Горе, није ни најмање крио да са особитом пажњом чека да му представе ,,његовог“ војника. Колико год да се трудио, пуковник није могао да сакрије, мало ли је рећи, благо разочарење, јер је, сасвим природно, очекивао да ће тај неко ,,његов“ да изгледа макар као Рамбо.

Сигуран сам да је он бирао, ја града не бих гледао.

Ипак, у моменту кад ти мозак шаље сигнал да си у опасности и да под хитно треба да бјежиш са лица мјеста, љековит је сваки разговор који ти одвлачи мисли од великог искушења које те чека, а које си, ничим изазван, сам себи приредио.

У тим тренуцима сам схватао колико је заправо лијепо пузати и растављати пушку и прижељкивао да као и сви остали нормални војници у касарни, пред повечерје, гледам ТВ или играм шах.

Срећом, све је некако те вечери прошло како треба. Окамењених вилица и анестезираних језика, зачуђени од сопствених туђих гласова који излазе из грла, изговорили смо по тих фамозних десетак реченица и доживјели такво олакшање, као да смо извели Краља Лира на сцени Глоб театра у Лондону.

Вјерујем да ћу и на овај 29. новембар, који је већ одавно ражалован у сасвим обичан дан, да осјетим макар мало дамара, који ми од треме бубње на слепоочницама.

Прочитајте још:

Ко овде не полуди тај није нормалан

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: