Дан независности БиХ је синоним за насиље над Србима

У Федерацији Босне и Херцеговине у недјељу је обиљежен државни празник Дан независности БиХ. Овај празник се не признаје у Републици Српској.

Дан независности се слави у знак сјећања на референдум одржан 1992. године, чији исход је био основ за касније међународно признање БиХ. Прије Босне и Херцеговине, крајем 1990. године одлуку о проглашењу независности од бивше СФРЈ донијела је Република Словенија, а нешто касније, у току 1991. године и Република Хрватска и Македонија.

Референдум о независности Босне и Херцеговине одржан је 29. фебруара и 1. марта 1992. Гласало је укупно 2.073.568 гласача. Излазност је износила 63,6 посто. Од укупног броја оних који су се одазвали на референдум – 99.7 посто било је за независност, а 0,3 посто против.

Српска демократска странка (СДС) је позвала Србе на бојкот референдума  тако да је одлука о државноправном статусу бивше југословенске републике донета без учешћа Срба и притив њихове воље.

Референдумско питање гласило је: Јесте ли за суверену и независну Босну и Херцеговину, државу равноправних грађана, народа БиХ – Муслимана, Срба, Хрвата и припадника других народа који у њој живе?

Високи државни, ентитетски и кантонални званичници положили су вијенце и цвијеће на спомен-обиљежја партизанским јединицама које су ослободиле Сарајево 1945. године, као и на споменике жртвама рата од 1992. до 1995. Предсједник Републике Српске Милорад Додик изјавио је да не постоји Дан независности БиХ и да је 1. март ,,један тужан и трагичан догадај, а за Србе синоним за насиље над њима“.

Када је ријеч о 1. марту, Дану независности БиХ, међу српским политичарима из Републике Српске готово да нема никаквих несугласица, преноси подгоричка Побједа. Без обзира на крупне разлике у односу на друга политичка питања, за велику већину српских политичара 1. март као Дан независности БиХ „не постоји“.

Потврђује то и предсједавајући Предсједништва БиХ, лидер Партије демократског прогреса (ПДП) Младен Иванић. „Референдум о тзв. независности БиХ и убиство српског свата Николе Гардовића 1. марта 1992. године у Сарајеву, трагични су догађаји који означавају почетак рата у БиХ, и због тога Срби никада неће учествовати у обиљежавању тог датума.

„Ако неки празник дубоко иритира и вријеђа РС и српски народ у БиХ, онда је то свакако 1. март. Надам се да ће доћи до сазријевања свијести, посебно код политичара у Сарајеву, да одустану од досадашње непримјерене праксе иритирања и ината, и да ћемо у неком будућем времену компромисом доћи до празника који би били прихватљиви за све народе и грађане БиХ“, истакао је, између осталог, Младен Иванић.

Посланик Савеза независних социјалдемократа (СНСД)  у Представничком дому парламента БиХ, Душанка Мајкић каже да је за њу и њене колеге из СНСД-а 1. март „обичан дан“ и да он „не може бити никакав Дан независности“.

„Оваква БиХ, у којој данас живимо, није настала ни 1945. ни 1992. године, већ даном потписивања Даyтонског мировног споразума. 1. март и данас буди трагична сјећања у свијести српског народа када је, мимо наше воље, организован референдум за независност БиХ.

„Референдум је био нелегитиман, јер у њему нису учествовали Срби, као конститутиван народ. За нас је то датум када је почео рат у БиХ, дан када је на Башчаршији убијен српски сват Никола Гардовић, чиме је послана порука Србима да у таквој БиХ за нас више нема мјеста. Зато Срби неће никада славити тај празник“, каже Душанка Мајкић, подсјећајући да у БиХ нема консензуса око Закона о празницима, због чега свако слави „своје“ празнике.

„Везан сам само за оне датуме који мени лично нешто значе“, каже главни и одговорни уредник медијског портала БУКА Александар Трифуновић.

„Одрастао сам у времену и држави када је државним датумима давана превелика важност. Били су важнији од личних што је погрешно. Испоставило се да та форсирана љубав па и према таквим датумима није донијела ништа доброга. Нисмо их се сјетили кад смо кренули једни на друге, из братства јединства у братоубилачки рат. На исти начин се односимо према датумима који се обиљежавају данас у БиХ. Не значе ми ништа, нити се трудим да успоставим лични однос према њима. По правилу ради се о датумима који у једном дијелу БиХ значе разлог са славље а у другом не. Након 1. марта БиХ је изгубила преко 100.000 људи, а милиони су расељени. Земља је трајно уназађена и дан данас живимо посљедицу тог рата. Заиста не видим разлог да се датуми након којих су потекле ријеке крви славе и обиљежавају као било чији успјех или неуспјех. Ти датуми једино могу бити подсјетник да смо сви изгубили“, каже Трифуновић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: