Дан државности Црне Горе у сјенци осамдесетогодишњице Агитпропа
1 min read
Пише: Душан Крцуновић,
Филозофски факултет, Никшић,
Студијски програм за филозофију
У мјесецу јулу 1945. године, дакле тачно прије осамдесет година, Централни комитет Комунистичке партије Југославије основао је Одељење за агитацију и пропаганду, познато по злогласној скраћеници Агитпроп. Руковођење Одјељењем Агитпропа повјерено је Миловану Ђиласу, који је уз Ј. Б. Тита, Александра Ранковића и Едварда Кардеља, био један од водећих југословенских комуниста током Другог свјетског рата и након њега – све до 1952. године када је пао у немислост другова из Партије чију је ригидну политику покушао да демократизује. На мјесто секретара Агитпропа постављен је Стеван Митровић, док је комесар за културу Агитпропа постао Радован Зоговић, најекспониранији и најбескрупулознији члан ове „црне тројке“. Главни задатак Агитпропа био је двострук: изградња новог културног амбијента у духу социјалистичког реализма и уништење старих институција културе које су изградили „класни непријатељи“ и „домаћи издајници“, тј. противници социјалистичке револуције и губитници у грађанском рату. Чланство у Агитпропу било је загарантовано само за оне интелектуалце које је сам Ђилас описао као „паметне, добро индоктринисане и огрезле у идеологију“. Они су били главни културни арбитри који су одлучивали о каријерама и судбинама писаца, умјетника и стваралаца у поратној Југославији у чијој је кутурној политици дошло до инверзије између стваралаштва и критике, у корист критике која је прописивала правила за стваралаштво.
Ако је судити на основу друштвене атмосфере која је ових дана поново засићена ерупцијом пепела из неугашеног гротла нетрпељивости према другачијем политичком становишту и неподобној националној припадности којој припадају овогодишњи добитници Државне награде 13. јул, онда је јубилеј осамдесетогодишњице оснивања Агитпропа засијенио Дан црногорске државности (1878) и Дан устанка (1941). Та околност намеће питања: зашто је јавна сфера црногорског друштва (поново) постала сцена за манифестацију агитпроповског „јубилеја“ и по чијем сценарију се одржава његово (не)званично обиљежавање? Да ли је историјски фа(ц)тум што је ова бивша југословенска република дала три најеминентнија руководиоца Агитпропа схваћен као фацтум дицтум, „речено учињено“ као одјек неке старе директиве, диктата и налога у савремености? Могу ли директиве бити законима дубоке државе заштићени нематеријални споменици соцреалистичке културе, који, као и материјални споменици отјеловљују неиспуњене захтјеве прошлости, стално позивајући на акцију? Постоји ли идеолошки континуитет између социјалистичког реализма и „државотворне“ правовјерности?
За одговоре на ова (реторичка) питања и узаврелу друшвену атмосферу побринули су се савремени следбеници идеологије која је основала Агитпроп, а који су ових дана појачали активности, не на заштити тековина 13. јула, већ прије на обиљежавању за њих, по свој прилици важнијег јубилеја осамдесетогодишњице Агитпропа. Захваљујући режији културтрегера који су подржавали тродеценијску страховладу ОКГ ДПС-а и били њени плаћеници, обиљежавање осамдесетогодишњице Агитпропа протиче не толико свечано и парадно, колико ударнички и радно: прогоном морално-политички неподобних добитника Државне награде 13. јул која је – ако цинично изузмемо њен много вриједнији новчани дио – одавно девалвирана, као и много тога другог, захваљујући партијности као свевладајућем принципу.
Но, и поред свега, културтрегерима блиским ОКГ треба захвалити бар из три разлога: најприје, због оживљавања колективног сјећања на вријеме милитантног агитпропа, како нам се та пошаст ипак не би поновила, макар у оном свом изворном, братоубилачком облику; надаље, због мучног подсјећања да и актуелни властодршци морају да се чувају принципа партијности приликом додјеле награда и признања; напокон, да распуштање Агитпропа који је деценијама у сталном засиједању подразумијева да припадност лауреата Тринестојулске награде неком етносу, конфесији, класи или идеолошкој оријентацији не смије бити критеријум њеног добијања, већ несумњива вриједност књижевног, умјетничког и научног остварења.
