Damjanović: Rat bratskih naroda je tragedija!

Piše: Igor Damjanović, politički analitičar

Tragični rat koji je prekjuče počeo između Rusije i Ukrajine, u kojem dva bratska nam naroda prolivaju krv, nikoga razumnog na Balkanu ne bi smeo da raduje. Posle više od četiri decenije i invazije na Avganistan, Rusija je demonstrirala silu, kakvu SAD i NATO nikada nisu prestajali da primenjuju.

Razlika je ipak što je Rusija intervenisala u svom susedstvu, dok su SAD, uz podršku svojih NATO satelita, to uglavnom radile u hiljadama kilometara udaljenim zemljama. Razlikuju se i ciljevi. Rusija invazijom Ukrajine pokušava da osigura svoje granice od mogućih NATO pretnji i zaštiti sunarodnike i rusofone Ukrajince od terora kijevskog režima koji je vlast osvojio nasilno – državnim udarom posle protesta na kijevskom trgu Majdan, februara 2014. godine. Tom prilikom je svrgnut legitimni predsednik Ukrajine Viktor Janukovič.

Koliko je demonstrantima na Majdanu, njihovim političkim predstavnicima i pokroviteljima sa Zapada stalo bilo do demokratije, najbolje ilustruje činjenica da je do Janukovičevog redovnog reizbora ostalo bilo svega nekoliko meseci.

Dakle, da je Janukovič zaista bio nepopularan u narodu, bilo je neuporedivo jednostavnije smeniti ga na izborima, nego u državnom udaru. S druge strane, nesnalaženjem u istorijskim događajima koji su nastupili u finišu majdanskih protesta Janukovič je izgubio politički kredibilitet, koji je uživao među nespornom većinom građana Ukrajine. Epilog majdanskog puča bilo je odvajanje Krima i njegovo ujedinjenje s Rusijom, te krvavi građanski rat na jugoistoku, koji je počeo na proleće 2014. i trajao je do početka 2015. godine. Građanski rat na Donbasu okončan je potpisivanjem Minskog sporazuma, 12. februara 2015. godine.

Ovaj sporazum građanima Donjecka i Luganska doneo je kakav takav mir. Puškaranja na liniji fronta, pa i pogibije vojnika na obe stane bili su česta, ali masovnih juriša i bitaka tokom prethodnih osam godina nije bilo. Međutim, dok je vojni deo ovog sporazuma uglavnom implementiran, s realizacijom političke komponente ozbiljno nije napravljen nikakav progres. Ukrajina nije uradila ništa na definisanju u sporazumu dogovorene autonomije za Donjeck i Lugansk, niti je usvojila ustavne promene koje bi to garantovale. Za to je krajnji rok bio decembar 2015. godine. I ne samo to, Ukrajina je za prethodnih osam godina odbila bukvalno svaki direktni dijalog s političkim predstavnicima pobunjenih oblasti.

Zamislite samo da je Srbija, nakon potpisanog Briselskog sporazuma, odbijala da razgovara s vlastima u Prištini, da je polovinu vojnog sastava u punoj borbenoj gotovosti držala na administrativnom prelazu sa KiM i konstantno Albancima slala pretnje.

S kakvim bi se sve sankcijama Zapada suočila?

I ne samo to, zamislite da je predsedniku Vučiću palo na pamet da izjavi – da se Srbija sprema da proizvede nuklearno naoružanje. Upravo to je nakon Minhenske konferencije izjavio ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski. Čini se upravo ova izjava Zelenskog bila je okidač za rusku vojnu intervenciju nekoliko dana kasnije.

SAD i EU ne samo da su tolerisali, već su i aktivno podržavali potpuno osmogodišnje ignorisanje Minskog sporazuma od strane Ukrajine. Štaviše, ove strukture su aktivno i otvoreno podržavale stremljenja kijevske političke elite na pristupanju NATO-u. Da niko nema pravo da ograniči ukrajinsko članstvo u NATO paktu, poslednjih meseci ponavljali su američki ministar odbrane Lojd Ostin i generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg. Kredibilitet podrške NATO i SAD naivni Ukrajinci osećaju najbolje sada, kada njihovi zapadni podstrekači nisu u stanju da ni u sankcijama idu do kraja protiv Rusije, recimo da prekinu međunarodni sistem plaćanja svift.

Glavni rezultat ruske vojske prvog dana rata je što su za nekoliko sati potpuno zbrisali ukrajinsku PVO, u čijem sastavu su se nalazili i hvaljeni sistemi S-300, koji su im ostali u nasleđe iz Sovjetskog Saveza. Takođe, za par sati svi ukrajinski vojni aerodromi bili su onesposobljeni krstarećim raketama „kalibar“. Posebna priča su čudesni padobranski desanti ruske vojske, od kojih će zauzimanje vojnog aerodroma u mestu Gostomelj, nadomak Kijeva, ući u istoriju.

Strateški važno za Ruse je i zauzimanje nuklearne centrale Černobilj, koja se nalazi na pola puta između Kijeva i ukrajinske granice. Nuklearna centrala poznata po eksploziji reaktora 1986. nije u funkciji od 2000, ali se u njoj i dalje nalaze skladišta nuklearnih materijala koji bi mogli da budu iskorišćeni za proizvodnju neke vrste prljavog taktičkog oružja, kojim je posle Minhena pretio sam Vladimir Zelenski.

Zapad je izigrao sporazume potpisane sa Mihailom Gorbačovim, da NATO u svoje članstvo neće bivše članice Varšavskog pakta. Konstantno je podsticao Ukrajinu na izigravanje sporazuma iz Minska i neprijateljsku politiku prema Rusiji. Imajući u vidu da bi se slično moglo desiti i s Ukrajinom, koja je počela da pokazuje i nuklearne ambicije, rusko rukovodstvo i predsednik Putina navedeni su na preventivni, tragičan rat protiv nekada bratske zemlje.

Izvor: Alo.rs