Daleko je do murava

Piše: Emilo Labudović

Da nije glup kao što jeste, da nije nadobudan kao što jeste, da ne sjedi ondje gdje sjedi, da drži do sebe i da poštuje sopstveno obrazovanje, to nikad ne bi izjavio. „Ova parlamentarna većina ne može uvesti Crnu Goru u Evropu“, otkri toplu vodu onaj ćelavi DPS genije iz prvog im reda u Skupštini. I, mada mu je ova kao Njegoševa, kleca i od prije i od poslije. Jer, da iole drži do sebe kao što drži do one klupe, sjetio bi se da nas ni njegova „parlamentarna većina“ više od dvadeset godina nije ni za nokat primakla toj Evropi. Kao što bi, da makar na trenutak izađe iz Milove sjenke, znao da nas još mnoge „većine“ neće skorije odvesti tamo, makar ne sve dok i poslednjem Piculi i piculičićima ne isturimo dupe.
Onaj ćelavi genije previđa, a biće i da ne zna, da kriterijumi za ulazak u EU nijesu fizičke, a time i precizno mjerljive, veličine. Nijesu to kvalifikacije za Olimpijadu gdje je jasno definisano da se mora trčati tom brzinom, skočiti i baciti toliko i toliko, dostići tu i tu normu, pa biti učesnik. Spremnost neke zemlje da im se pridruži procjenjuju ostale članice u skladu sa svojim pojedinačnim interesima. I dovoljno je da jedna od njih ne bude zadovoljna i… „ode sanak pusti“!
A spisku „potraživanja“ koje pojedine zemlje, Hrvatska prije svih, imaju prema Crnoj Gori nema kraja. Uostalom, to nam je još davno objasnio Voren Kristofer, rekavši da suština odnosa Amerike i njenih satelita prema podređenima nije u tome da se ispune određeni zahtjevi, već da se „uvijek ispune svi zahtjevi“. Hrvati su odavno izabrali tu strategiju i klečanje pred njenom histerijom i nastojanjem da naplate „tisućljetnje“ odsustvo državnog dostojanstva, pokazalo se kao nedjelotvorno. Jer što je Podgorica više popuštala, iz Zagreba su uže sve više pritezali.
Mekušni predsjednik i premijer sa filozofijom „poslije mene – potpop“, samo su ponavljači bez šanse da polože godinu, i, s tim u vezi, junoša iz DPS klupa je u pravu. Ali, ono o čemu on ili pojma nema ili ne smije da zucne jeste istina da ključ za evropsku bravu ne drže u Podgorici, ma ko naseljavao zgradu na Bulevaru ili Karađorđevoj.

Zajahani smo, voljom njegovog gospodara, zajahani kao Lelovo magare, i sad nam valja otresati ušima dok ne lipšemo. A „gospodar“ se poizmakao lajat dalje od dometa tužilaštva, pa mu ga je baš eventualno kad ćemo i da li ćemo u tu Evropu. Uostalom, da je do njega, on mrdao ne bi jer mu je ovdje najbezbjednije.
Daleko je do murava, kako su govorili stari Podgoričani. Ali, bojati se da i kad svima damo šta i koliko im treba, adrese kojoj gmižemo na kraju neće biti. Jer, kako se stvari odvijaju, Evropa, ona kojoj težimo, u poslednje vrijeme sve radi da je ne bude. Vidi li se to iz prve DPS klupe?