Да ли знате ко је Љубо Јевтић?
1 min read
Фото: Ми знамо ко смо
Прича о овом добром човјеку у великој мјери је, на жалост потомака, потонула у заборав. Деценијама је успомену на овог изузетног Србина и родољуба чувало само мало спомен-обиљежје које су му посветили захвални грађани Подгорице. На скромном обелиску од бијелог мрамора, испод крста у ловорикама, кратко је написано: „Љубо Јевтић, добровољац из Босне — Сребреница, стријељан од непријатеља 16. IX — 1916. године” и на полеђини концизно: „Подигоше грађани Подгорице.”
Наиме, Љубо Јевтић, Србин из Сребренице, након безуспјешних покушаја да се одметне из окупиране Босне и прикључи српској војсци, насилно је мобилисан у војску непријатељске црно-жуте монархије. Као аустроугарски војник доспијева у Црну Гору након капитулације Краљевине 1916. године. У јеку крвавих окупаторских репресалија против малобројних побуњеничких група, Јевтић се, силом прилика, нашао у стрељачком воду који је, за примјер, имао да погуби неколицину заробљених побуњеника. Међутим, као и многи други узорни симболи пркоса, слободе и српске части, Љубо Јевтић је бацио своју пушку и узвикнуо: „Ево глава, али не могу да пуцам на браћу!”
Због овог става, аустроугарски гувернер за Црну Гору, Виктор Вебер, наложио је да се и херој наше прошлости, за примјер, прикључи страдалницима. Септембра шеснаестог, 1916. године, Љубо Јевтић је својевољно пао, покошен аустроугарским мецима, за славу народа служећи једино части и српству. Нажалост, прича о овом великом и узорном Србину остала је непозната надолазећим генерацијама. На нама је да је оживимо, због њега и због нас и да, на концу, никад не заборавимо ко смо.
Ми знамо ко смо
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Ali je bio u austrougarskoj vojsci kao i mnogi prečanski Srbi. Inače, ovo je pojedinačni slučaj. Razni ,,publicisti“ u svojim ,,djelima“ pokušavaju da sve to opravdaju. To se nastavilo tokom i poslije Drugog svjetskog rata kada su Srbi iz tih krajeva stigli u Beograd i u Srbiju. Ali zato zaboravljamo Srbe iz Srbije i Crne Gore koji su se borili protiv svih onih koji su mislili da ih pokore i koji nijesu htjeli da budu u tuđinskim vojskama, sem pojedinaca koji su postali oficiri u turskoj vojsci i koji su se školovali u Istanbulu. Za mene su junaci oni koji nijesu prihvatili Otomanasku imperiju i nijesu htjeli da je služe, kao ni Austrougare.
Takvim ljudima se spomenici dizu a ne praznoglavim krvnicima sto suzarad ideologija I svoje najblize spijavali I ubijali
SUSTINSKI NEMA DRZAVE AKO OVAKVA DELA I LICNOSTI NISU U LEKTIRI LEKCIJAMA ISTORIJE U SKOLAMA ULICAMA I SPOMENICIMA. DOKAZ DA CG JOS NIJE DRZAVA. AKO SE DIVAN PRIMER ZRTVOVANJA ZIVOTA ZA GRADJANE CG BORCE ZA SLOBODU CG KRIJE TE TAKO SAUCESTVUJE U ZLU PROTIV DRZAVE NEMA DRZAVE AKO RADI PROTIV DRZAVE . DRZAVA CUVA SEBE TJ. DRZAVU A AKO NE POSTOJE MEHANIZMI ODBRANE DRZAVE NA NIVOU ZABRANE SPOMINJANJA ONIH KOJI SEBE ZRTVOVALI ZA NJENE GRADJANE ?????
Za mene nije, „odrasto sam“ sam se u Njegoševom parku.
Uvijek je to bilo posebno mjesto kojem smo prilazili sa pobožnošću.
I sada. često prođem pored obilježja, zastanem i poklonim sjenima ljudine.
Da mi znamo. Al MontePrknari ne znaju! Na zalost u ovom trenutku oni se pitaju. Nadajmo se ne za dugo!