Да ли су нам и у каквој форми неопходне спортске гимназије?

Пише: мр Предраг Ражнатовић, наставник историје у Гимназији „Слободан Шкеровић“

У самјеравању и набрајању бројних неконтролисаних, а често и неодговорних, подухвата за вријеме тридесетогодишње владавине ДПС-а и њених коалиционих партнера, најчешће незапажени остају и најмање се помињу лоши резултати насилне реформе образовног система. Постоје озбиљни и објективни разлози због којих црногорска јавност није, а дијелом и не жели бити, информисана о лошем стању образовног система Црне Горе.

Један од бројних реформских подухвата у образовном систему јесте и формирање спортских гимназија. Тај „бренд “ је прије неки дан у централном дневнику представљен као веома успјешно решење, које је примјењено у гимназији „Слободан Шкеровић“ у Подгорици, па сада родитељи добрих спортиста из Никшића желе да се таква гимназија формира и у Њиховом граду.

Ово погрешно резоновање, из кога је произашао родитељски захтјев, резултат је већ поменуте неинформисаности грађанства и недостатка воље да се чује друкчије мишљење о резултатима рада и сврсисходности постојања ових одјељења односно „гимназија“.

Ствар је у томе што се овдје не ради о формирању нове школе, већ о спортском одјељењу за кога је организован наставни процес са истим образовним садржајем као и за ученике општег смјера гимназије.

Комисија која је разматрала ово задато решење и то прије њеног законског уобличавања, 2015. године на својим засједањима озбиљно је расправљала о том предлогу. Већина чланова је одмах изразила сумњу да овај наум тешко може бити добро решење. Уочена је и неадекватна терминолошка одредница јер није се разматрало о новој школи већ о додатном одјељењу опште гимназије. На крају ових сесија је предложено да се одјељења формирају, организује настава, и да се временом у складу са постигнутим резултатима доносе одговарајућа решења. У овој расправи је стицајем околности учествовао и аутор овог текста као тадашњи представник Синдиката просвјете Црне Горе.

Већ прве године је овај пројекат показао лоше резултате. Нисам обавјештен да ли је неко сумирао и анализирао резултате или додатно провјерио знање ових ученика, али о штетним посљедицама овог „реформског подухвата“ могу свједочити – ако то желе –  сви наставници који су овим одјељењима већ годинама предавали.

У овим одјељењима критеријуми за оцјену знања драстично су снижени, што би се и могло разумјети када би су у томе нашла нека мјера. Број изостанака је огроман. Поједини ученици, због незгодних термина тренинга, не похађају велики број предвиђених часова, тако да наставом не стичу ни елементарну информисаност о битним наставним садржајима.

Сатницу тренинга и такмичења је немогуће пратити. Родитељи се грабе да упишу дјецу у ова одјељења јер ће редовним школовањем лакше добити прелазне оцјене и имати у односу на остале повољнији положај. Наставници су под сталним притиском јер би сваки предлог да неко од ученика пређе на ванредну наставу изазвао осуду средине. У том случају наставник за ширу јавност постаје лош педагог који нема разумјевање за живот и каријеру младог спортисте.

Наставници су у сталној моралној дилеми да ли је поштено да ови ученици имају боље оцјене и повлашћен статус у односу на дјецу која уче у одјељењима општег смјера. Одговорно тврдим да већина ученика спортског одјељења овим путем не стиче ни елементарно прихватљив ниво образовања.
Родитељи раде на штету своје дјеце, намамљени овим „данајским даровима“. Директори гимназија прижељкују формирање ових одјељења јер је то прилика да ријеше питање мањка часова и решење радног статуса наставника који немају пуну норму часова. Наставници који немају пуну норму часова, разумљиво, са нестрпљењем очекују нова спортска одјељења, а њихове колеге са ријешеним радним статусом ћутањем показују колегијалну солидарност. Дјеца која и немају неку спортску перспективу, а немају ни нарочито добар успјех у основној школи, добијају прилику да без учења заврше неку од гимназија које су до сада биле перципиране као престижне школе. Општим друштвеним задовољством се створио јединствени circulus vitiosus који урушава квалитет образовног система. Остали ученици школе су дискриминисани, гдје је тешко сва одјељења довести у склад који би представљао хармоничан и цјеловит систем.

Као грађанин, наставник и родитељ предложио бих формирање истинске Спортске гимназије која би била на корист талентованим младим спортистима и наставницима. Наставници би могли имати клизно радно вријеме, а ученици похађати наставу у више смјена. Тако би се могли редовно одрађивати тренинзи, преносити елементарна знања, а код ученика додатно учвршћивати спортски дух солидарности, витештва, хуманости. Избор предмета и програми рада би били усклађени са потребама младог човјека који је ријешио да живот посвети спорту. Наравно, прије свега треба проучити систем рада разних школа у познатим школским и спортским центрима, најбољим школама у иностранству, а потом видјети шта се у нашем систему може примјенити.

Пракса показује да је свако обраћање школским властима залудна и подсмјеха достојна работа, па ни наставник који је благоизволио написати ово запажање не очекује неко разумно промишљање, а камоли решење питања образовања младих спортиста у Црној Гори.

Ипак, у овом времену „амбициозних реформи и општег напретка“ малобројну, а при том паралисану и неинформисану, популацију Црне Горе може умирити чињеница да ће сви наставници у овим одјељењима Гимназије „Слободан Шкеровић“ надаље одговорно и стручно радити свој посао. Они ће колико је то год могуће бити на услузи, а свакако од користи, овим младим људима који нису криви за суноврат црногорског школства. Њега претходни министар, односно министарка, није могла зауставити и поред неких мјера које је у кратком времену спроводила.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: