Da li Srbija klizi u 1947. i komunizam koji podržava Brisel

Kada je 1990. godine uvedeno višestranačje, moja generacija se ponadala da ćemo živeti u društvu u kome je sloboda govora postala osvojeno pravo koje više niko nikada u Srbiji neće ugrožavati. Gorko smo se prevarili.

Javnost je već upoznata da sam ja zbog svog otvoreno iznetog mišljenja izložen progonu od strane državne službenice, poverenice za rodnu ravnopravnost. U mišljenju koje mi je poslala, poverenica mi objašnjava da sloboda naučnog stvaralaštva nije u Srbiji apsolutno slobodna, već da je ograničena ljudskim pravima; a za koja je dakle ona nadležna da tumači kad ih naučnici krše.

Naučni stalež i javnost nisu nažalost ozbiljno shvatili ovaj povratak verbalnog delikta u srpsko zakonodavstvo, i evo u novembru prošle godine gospođa Janković je otišla i korak dalje.

Pred Višim sudom u Novom Sadu podnela je tužbu protiv profesora Pravnog fakulteta, gospodina Branislava Ristivojevića. Tužba se odnosi na njegov izvanredan članak objavljen u leto prošle godine na portalu NSPM-a.

Tekst je vrlo precizno ukazao na sve potencijalne probleme koje bi tadašnji predlog zakona o prevenciji nasilja u porodici mogao da napravi. Dakle, ova državna službenica smatra da ima za pravo da tuži i progoni redovnog profesora Pravnog fakulteta za izneto kritičko mišljenje o predlogu zakona?!

Pobogu, ljudi, kako se zove politički sistem u kome je to moguće?

Slučaj drugi. Prošlog leta naš institut je ugostio gospodina Geca Kubičeka, jedno od najzanimljivijih imena na nemačkoj intelektualnoj i javnoj sceni danas. Osim predavanja kod nas, organizovali smo njegovo predavanje i u Matici Srpskoj. Oba predavanja su bila izvanredna, sve je proteklo jako dobro, a nedavno smo objavili i publikaciju u kojoj se osim ta dva predavanja nalaze i dva izlaganja doktora Marka Jongena.

Kada su ekstremni levičari i vojvođanski separatisti posle toga poveli hajku na Maticu, videli smo i nekakvu pritužbu neka dva nesrećna udruženja iz Niša koja ne znaju da se čovek zove Gec nego su ga prozvali Geca.

Radi se o nekakvoj besmislenoj konstrukciji o tome da je „desničar gostovao uoči dana holokausta nad Romima”.

Kubiček je došao kad je mogao, na predavanjima niko nije pomenuo Rome, bavili smo se ozbiljnim naučnim temama i sve je prošlo u najboljem redu. No, nedavno smo zapanjeni pročitali vest kako je kabinet premijerke tražio od Ministarstva kulture da zatraži izjašnjenje od Matice povodom ove besmislene nepismene pritužbe nekakvog Udruženja slobodnih stanara!

Dakle, ovde su počeli da se dešavaju neki procesi koji u normalnoj uređenoj liberalnoj demokratiji – u kojoj se poštuje kvalitet rada, znanja i pismenosti – ne bi smeli da se događaju.

Vlada kojoj je stalo do ikakvog reda u zemlji ne može da svodi svoju najvažniju, dva veka staru identitetsku instituciju, na nivo Udruženja slobodnih stanara.

Država kojoj je stalo do slobode i znanja ne može da dozvoli bilo kakvim komesarima da nadgledaju i krše slobodu naučnog rada i javne reči. Sve ostalo je povratak u komunizam. Nažalost, ovaj povratak komunizma podržava se iz Brisela i drugih evropskih institucija.

Nije slučajno što Vaclav Klaus već godinama poredi Brisel sa sovjetskom Moskvom iz doba Kominterne. Uveliko se priča da se u nizu zemalja priprema proširenje instituta govora mržnje na sve ono što bi bila kritika vladajućeg mejnstrima u koji inače veruje sve manje ljudi. Kao i u komunizmu, ostaju sila i zabrana slobode govora i kritike.

Tendencije koje sam opisao govore o tome da Srbija ponovo klizi u 1947. To je godina kada su nominalno nekomunističke partije, novine i akteri bili dozvoljeni, ali je faktički na snazi bilo njihovo zastrašivanje, maltretiranja i postepeno gašenje pluralizma.

Gospodin Ristivojević i ja pripadamo generaciji koja se u mladosti borila protiv komunizma i verovala da ćemo živeti u društvu liberalne demokratije, gde su sloboda govora i naučnog stvaralaštva garantovana prava. Vaspitani smo da je patriotizam vrednost i da je naša obaveza da najbolje i najpoštenije radimo svoj naučni i javni posao. Da kritikujemo ono što ne valja, bez straha da ćemo za to odgovarati, novčano, krivično ili na bilo koji drugi način.

No, savremena društva, ponekad iz različitih razloga, bilo unutrašnjih ili spoljnih, skliznu u autoritarizam i ukinu slobodu govora i naučnog rada.

Ako je srpsko društvo rešilo da ide u tom pravcu (možda je i to jedan od novih uslova za evropske integracije?), onda je red da nam se to na vreme objasni. Molim, dakle, ljude koji vode ovu državu da reše hoće li da prave liberalnu demokratiju u kojoj se poštuju ustavom garantovane slobode govora i naučnog rada, ili će ići u pravcu njihovog ukidanja koji svojim radom udarnički trasira gospođa poverenica.

Ako izaberu prvi put, neka nam skinu sa vrata pretnje i progon.

Ako su pak rešili da idu drugim pravcem, onda neka promene Ustav ove zemlje i nek nam neko popiše teme kojima više ne smemo slobodno da se bavimo. Živeli su, naime, ljudi i u komunizmu – pa ćemo se i mi adaptirati. Neki će da odu iz zemlje, neki će da se bave metafizikom, a neki će da izaberu da idu u zatvor.Ali, će bar svako moći da zna pravila igre.

Izvor: Politika, Miša Đurković