Пише: Драгослав Бокан
Да ли је могуће и да ли је нормално не пустити једног озбиљног и добронамерног човека, виђеног интелектуалца и професора Универзитета да обиђе мајку, брата и очев гроб?
Каква су то правила и која мерила на снази да му се то, ничим изазвано, забрани – а без иједног јединог ваљаног и стварног разлога?
Господин Дејан Мировић није никакав терориста, завереник, чак ни партијски и политички активиста, већ брижни отац породице, изванредан и одан пријатељ, а, пре свега, добар и поштен човек (ако то данас има икакву вредност, по новоуспостављеним ”стандардима”).
И ко може и сме да му забрани да оде до свог родног места и породичне куће, а без икаквог конкретног разлога?
Да ли његово лично мишљење и сасвим уобичајено, Уставом дозвољено неслагање са подгоричким режимом може да буде довољан разлог за то па да се онда, политикантски и параноидно, ”унапреди” и ”надува” у наводну могућност ”рушења уставног и безбедносног поретка” земље која се у последње време све више идентификује ПРОТИВ (Србије, правде, истине, сопственог идентитета и правог порекла), а не ЗА (ма шта позитивно и афирмативно, за ма какав аутентичан програм и аутентично свој државотворни пут) себе саму?
Ја сам Дејана Мировића добро упознао кроз деловање Руско-српског културног центра (који смо водили, заједно са нашим братом Младеном Обрадовићем) и у њему сам, без по муке, препознао ретко доброг и родољубивог човека, једну од оних скоро па савршено поштених, интегралних личности са ставом и ”кичмом”, умом и срцем.
Имао сам прилике да све то видим и доживим уживо, из прве руке, и постанем пријатељ са Дејаном, старински и традиционално устројеним Србином из Црне Горе (никаквим ”антицрногорцем”, мрзитељем ма кога, нити, не дај Боже, ускогрудим шовинистом).
Управо такви као он су својевремено градили ону непокорену земљу херојског отпора Турцима, уздижући је из њене племенске и хајдучке острашћености у осамнаестом и деветнаестом веку, у незаустављивом процесу стварања још једне слободне српске државе, јуначке Кнежевине (па онда и Краљевине) Црне Горе.
Да, баш такви као Дејан Мировић, озбиљни и неустрашиви, некорумпирани и великодушни (у пуном смислу ове речи).
И сад тог и ТАКВОГ човека неко спречава, бесмисленом и неправедном забраном, да уђе у земљу свог рођења и порекла, међу своје?
Забрањују му, несоји, да види своју мајку и све најближе, да дође у породичну кућу и борави тамо где би му то све иоле нормалне и заиста озбиљне државе дозволиле, без икаквих препрека и додатних захтева.
Чиме је то ”заслужио”, каквим радњама и потезима? Зар је забрањено не слагати се у свему са режимском политиком (која је увек и свугде – тренутна и пролазна), и то на принципијелан, интелектуални начин, без икаквог распламсавања страсти и екстремних акција и изјава?
Реч је о писцу стручних студија од велике научне и друштвене вредности: „Запад или Русија“, „Последице ЕУ интеграција“, „Аргументи против Европске уније“, „Косово и Метохија – Палестина, систем криза“ (преведено на арапски језик) и најновије – „Русофобија код Срба, од 1878. до 2017.“
Човеку који је докторирао право на београдском Универзитету дисертацијом о ”примени права ЕУ у Србији”.
То што је Дејан био и званично регистровани правни саветник др Војислава Шешеља пред Хашким судом и потпредседник Српске радикалне странке (све до Шешељевог повратка из Хага, да не би своја политичка неслагања са њим јавно изнео док је он у непријатељској тамници) служи му само на част, јер делотворно показује да се може бити политички активан, а, притом, задржати свој лични став и моралне принципе, и то у најтежим могућим околностима…
Чиме се то један доктор наука и универзитетски професор ”уздиже” до статуса државног непријатеља, ”опасног по уставни поредак”? И ко то тако препознаје и одређује, каквим то ”мерилима” сече и суди? И то у једној, самопроглашеној ”демократској држави” (тако стоји на на папиру), наводно усмереној ка стандардима грађанске и либералне Европске Уније?!
Питања се ређају, остајући без одговора. И све се, на крају, своди на бахати хир неког режимског функционера који жели да покаже да му је све могуће, па и овако нешто.
Јер, ако један поштени и неконтраверзни човек, племениташ, са оваквом биографијом, писац озбиљних научних студија, може да буде тек тако забрањен и овако неправедно, нечасно одвојен од своје породице и имовине – шта чека тек остале, мало острашћеније, политички активније и мање умерене од др Мировића?
Очекујући адекватну и праведну реакцију од стране онога што је преостало од српске државе, остајем затечен и збуњен оним што је могуће данас провести и (без последица) извести у балканским маглама непојмљивих личних нетрпељивости и режимског бахаћења. А нашем добром брату Дејану дајем сву могућу, вишеструко заслужену подршку!
П. С.
То што је Миодраг Лекић, бивши дугогодишњи амбасадор Југославије у Италији (где је и предавао ”међународну политику” на катедри политичких наука, на тамошњим Универзитетима) и један од вођа опозиције у Црној Гори (председник Демократског савеза и бивши председник Демократског фронта), рођени ујак Дејана Мировића читавој овој причи додаје на горком укусу и свему оном невидљиво исписаном између редова ове незаконске, неправедне и противуставне забране. Забране која много говори о томе какав је тамо режим на власти и о каквој је ту ”политици” реч.
Извор: Фејсбук
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Деяния Мирович благородный человек с глубоким чувством гуманизма и высокоинтеллектуальный. Каким-то странным образом замалчивается его талант публициста и писателя как в Сербии так и в России.Что касается меня лично то его первую книгу Россия или запад и стан номер сер бля я прочёл нихуя не все пятеро раз кряду и каждый раз получал все большее удовольствие.Для меня является огромным сожалением то что произошло на границе Сербии черногорье ,Надеюсь что это ошибка будет исправлено как можно быстрее
Apsolutna istina o profesoru Dejanu Mirovicu! Tu istinu i licno mogu da posvedocim. Dodao bih jos i to da je: retko skroman, a pametan, obrazovan, a ne prepotentan, odmeren, a ne nadobudan, umeren, a ne umisljen, prirodan, a ne izvestacen, noramalan, a ne isfoliran, iskren, a ne licemeran…Autentican, omiljen, harizmatican…Svetski, a nas!
@ Kosovac,
Направио сам кикс у вези Дејана Мировића и неправедно га оптужио. Зато што сам мислио да се обраћам издајнику Игору Мировићу. За то сам примерно кажњен од колеге „Milan“, који ми је написао „Kad lupiš pa ostaneš živ…“. Не знам да ли би сада моје извињење помогло, и да ми извади флеку.
Видим да си ти узурпирао моје „ник-наме“, немам ништа против. Знам да и међу Косовцима има таквих као Шиптара, који воле да присвајају туђе.
Олакшавајућа ти је околност што си то написао латиницом, па је јасно да ниси баш неки Србин.
„Господин Дејан Мировић није никакав терориста, завереник, чак ни партијски и политички активиста, већ брижни отац породице, изванредан и одан пријатељ, а, пре свега, добар и поштен човек (ако то данас има икакву вредност, по новоуспостављеним ”стандардима”). “
„Ja сам Дејана Мировића добро упознао кроз деловање Руско-српског културног центра (који смо водили, заједно са нашим братом Младеном Обрадовићем) и у њему сам, без по муке, препознао ретко доброг и родољубивог човека, једну од оних скоро па савршено поштених, интегралних личности са ставом и ”кичмом”, умом и срцем.“ Apsolutna istina o profesoru Dejanu Mirovicu! Tu istinu i licno mogu da posvedocim. Dodao bih jos i to da je: retko skroman, a pametan, obrazovan, a ne prepotentan, odmeren, a ne nadobudan, umeren, a ne umisljen, prirodan, a ne izvestacen, noramalan, a ne isfoliran, iskren, a ne licemeran…Autentican, omiljen, harizmatican…Svetski, a nas!
Gospodine Dragoslave Bokane, zar nijeste culi da je ISTINA zabranjena u CG i da sve ono i svi oni koji imaju neke veze sa rezotkrivanjem ISTINE nijesu dobrodosli u ovu udbasku tvorevinu!!!
Trenutno je LAZ-ov, glavni sinonim za crnogorsku bagru i nazovi naciju!