Да будемо људи, а не робови

Пише: Горан Радоњић

Да, био сам на будванској прослави ослобођења и уједињења, „Покољења дјела суде“. Част ми је да сам био позван, да су организатори мислили да је мој став важан. Као што каже тај цитат из Његошеве „Посвете“, био сам да судим о дјелима, али и сам да дјелујем како би ми се судило, и сад и убудуће. Био сам тамо јер ми је прадјед припадао ослободилачкој српској војсци. Ако је он, заједно са многим родољубима, у тренутку највећег страдања нашег народа, могао да дође из Аргентине на Солунски фронт, онда ја не смијем да игноришем да се 100 година касније Црна Гора окреће на страну Аустро-Угарске, на страну окупатора, оних који су забранили српски језик и ћирилицу, који су срушили капелу на Ловћену. Био сам на скупу и да бих бранио основно право на мишљење и на изражавање.

Као и увијек на сличним окупљањима, било је разних људи. Осим већине коју уважавам, било је и оних који тамо не припадају, оних који желе на општој муци да праве каријеру, било је, најзад, и оних са којима се никако не слажем, па и оних који су ме неправедно увриједили и клеветали. Али, поента је управо у томе, да бранимо нечије право, без обзира на то да ли са њим дијелимо ставове.

„Не слажем се са тим што кажете, али ћу до смрти бранити ваше право да то кажете“. То су ријечи из једне Волтерове биографије, којима је сумиран став тог просветитеља из 18. вијека, став који је од тада у темељу демократских друштава. Он се може формулисати и као „право на мишљење и изражавање“, или, шире, као право на „живот, слободу и потрагу за срећом“. Без слободе да мислимо како желимо и слободе да то и кажемо, нема ни среће, ни слободе, ни људског достојанства, па ни живота – остаје само несрећа, ропство, привид живота.

Тај Волтеров став се, не само данас, може видјети и као једноставан тест за одређивање какав је карактер друштва, друштвених група, а и карактер појединца. Непогрешив тест, јер нам јасно открива нечије истинско лице, без обзира на то да ли он себе одређује као „демократу“, „либерала“, „анархисту“, „реформисту“, „независног интелектуалца“, „НВО активисту“, или „припадника прогресивне странке“. Сваки напад на право на мишљење и на изражавање мишљења опасан је, и неминовно води ка забрањивању, а након тога слиједе паљења књига, па и уништење људи који другачије мисле и говоре. И не морамо ићи баш до инквизиције по примјере, још су свјеже слике нацистичких пламена, или ужаса Гулага. Свјеж је врло Голи оток, код нас још увијек без музеја, без правог пијетета према бројним невиним жртвама. (Напротив, сада се поново афирмише главни крвник. Како каже један мој пријатељ, можда ће споменик Јосипу Брозу Титу ставити на Трг голооточких жртава – као конкретни, не само симболички чин новог понижења жртава и цијелог друштва? Можда ће ту додати и споменик Пирцију Биролију, као знак некакве „окренутости ка Западу“?)

Тај тест омогућава и да неке људе који дјелују као врло фине, осјетљиве и осјећајне персоне видимо у другом облику. То су они Сартрови ликови Жил и Џим, о којима говори Киш, али и не само они. То су и људи који, иначе, воле, рецимо, Боба Дилана, Муракамија, Селимовића, Памука, Бергмана, Алмодовара, Монеа, људи са којима можемо разговарати о Дантеу, Џојсу, Чуанг Цеу, Рембоу, толерантни и шармантни у кафани, пуни разумијевања за све мањине и губитнике овог свијета, али који на сам помен Државе и Нације добијају сасвим супротан карактер, па крену да заступају или оправдавају шовинизам. Знам то, видио сам много пута, али и даље ме запањује та трансформација. Има, наравно, и оних који све то чине свјесно, и који на том клацкању граде каријере и остварују привилегије. Јер, они раде за садашњу власт, они са њом дијеле циљеве, најчешће и методе. А кад су те методе очигледно прљаве, суштински им је драго да ће их примјењивати власт, а они ће тобоже бити чисти. Тако, ти лижисахани (израз из „Горског вијенца“) неће бранити право људи да мисле или чак осјећају супротно од владајућих структура (рецимо, о химни и о Секули Дрљевићу). Напротив, они ће рећи како је намјера да се такви људи кажњавају глупа зато што неће постићи циљ да ти људи промијене идентитет! То је, дакле, рад за власт, подршка шовинизму и ксенофобији, перфидна и стална, и подразумијева се да дио тог дјеловања јесте оптуживање других за колаборационизам. Не, онај ко ћути на репресију, или онај ко је на било који начин релативизује – то је шовиниста, и он ради за власт.

Недавно су нас неки од тих самопрокламованих слободара са поносом подсјетили како су деведесетих, у јеку те „великосрпске репресије“, дошли испред Скупштине, скинули званичну заставу и поставили нову. Шта би се десило кад би сада неко покушао или и учинио то исто? Да ли би ти људи бранили другога који ради што и некад они, или би тражили затвор, изгон, паљење књига, нови Голи оток? Можда би рекли да треба да се бавимо „фрижидером“? Можда би нас убјеђивали да треба да волимо оно што не можемо и нећемо да волимо?

Или, рецимо: да ли право на мишљење и изражавање, као примјер за све остале, мора да важи за некога ко је писац, академик, или за професора универзитета? Каква је држава која брани улазак некоме само због деликта мишљења? Ко падне на том тесту, не може му се вјеровати, никад више. Ко подржава забране, или ко би можда хтио још ригорозније казне и терор, то је фашиста. Исто важи када неко почне да петља и да мијења тему. А ако увијек ћути о таквим проблемима, то је кукавица и опортуниста, и има исти учинак као шовинисти.

Много је несрећно наше друштво. Једини начин да се почнемо кретати ка слободи и срећи за цијелу заједницу јесте да се сјетимо основних принципа и да те принципе бранимо, увијек и по сваку цијену, и да свако ко тражи основна права, и освоји та права, те да му их нико никад не смије оспорити. Све друго је несрећа и ропство. А ми треба да будемо људи, не робови.

Извор: Фејсбук страница аутора

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: