Чуровић: Ријеч

Пише: Славиша Чуровић

Када сам са 17 година кретао од куће да учим свој посао, а није било далеко, на Цетиње, мајка као да је знала да се нећу заустављати само ту, у граду гдје су њени сви, па и моји сви са њене стране, него да ћу кренути тада на пут по свијету, рекла ми је брижно: „Уста најчешће служе да зауставе језик,а ти сине по правди хоћеш да живиш.Ође је нема, а ти види како ћеш.“

Толико. Знала је мој карактер.

Нисам услишио ту њену молбу и наравно, створио сам себи хрпу проблема, свуда и стално. Али сам се после сваке реченице коју сам било коме прећутао осјећао лоше и то нисам био ја .Ријетко сам заиста то радио,ћутао, на неправду.И добро ми је због тога. Тешко, али добро.

Зашто ово? Док смо се борили против диктатора из Растока, оваква је била макар трећина Црне Горе, непокорна, храбра, са жељом да изговори све што је неправда, све што је лицемјерје.

20 и кусур година малтретирани, склањани, прогањани, без могућности добијања посла, са шансом да сиромаштво замијене биједом тај најхрабрији дио Црне Горе није ћутао у замјену за посао или привилегије.

Појединачно је свако прошао разне ужасе, гледао да као глава фамилије не може опскрбити исту, гледали како њихова дјеца као најбољи ђаци немају посла или морају “ преломити у мозгу“ да би имали макар приближне шансе као дјеца групације „никавише918“ или дјеца функционера која су спремана да по монархистичком принципу наслиједе фотеље са којима су им очеви и мајке срасли до пензије.

О општем бољитку, о развоју друштва, о различитости и богатству истог није било ни говора, сем у флоскулама, а проналажење непријатеља на „другој страни“ је била света дужност сваког ко се мислио ухљебити на рачун осиромасених, ојађених, сатјераних у ћошак оних који не ћуте – СРБА.

Највише нас, али и много оних који се пишу Црногорацима Бошњацима, Муслиманима и Албанацима, било је проглашено непријатељима и тјерано на разне стране свијета, због слободне РИЈЕЧИ,док су се апологете режима диктатора из Растока утркивале у додјелама станова, куповини нових кола,отварању факултета, дијељењем звања без знања.

После су прешли на отимање ресурса ове земље, распродају свега што је било вриједно, на концу су у стилу самоигноранције зажмурили на трговину дрогом, која је ојадила многе младости и земљу нам претворила у Дивљи Запад, гдје се људи убијају сваки дан због нерашчишћених односа.

Али опет, нису сви ћутали. Успјело се некако побиједити зло, макар зауставити у лудачким наканама да последње уточиште прегаженог човјека – ЦРКВУ, не отму ти осиони, бахати, провинцијални и бестидни дјелиоци правде и новца.

Не могу да замислим каква је била мука малог човјека да гледа како сваког тренутка добија пријетње јер брани последњу кућу у којој је био сигуран – ЦРКВУ, али знам да мени није било свеједно читати поруке.

Поруке о мучењу моје породице, пријетње телефонским позивима, порукама да ће ми се силовати дијете и жена, да ће ме “ као посрбицу „дуго и лијепо „разбијати“. Онда су били конкретнији. Повик мени:“Србе на врбе“сам чуо у свом позоришном бифеу први пут 2016-те,онда сам имао струју пуштену под туш у гардероби, исцртане фалусе по цијелој, а у свакој фиоци подробно написано “ Мрш одавде“.Пакетић за Нову годину само није добила моја ћерка : „заборављена је“. Е тај ко је „заборавио“ после је био министар културе.

Врхунац је било одшрафљивање точкова на колима, тачније по 3 шрафа на оба задња,погонска, точка. За крај ми је приређена крађа свих докумената и новца у гардероби, па сам једно 15 дана био без идентитета у сред Подгорице, одлазећи да по очевим папирима из Тушине доказујем да сам ја – ја.

Први пут ово пишем, мада сам све документовао и водио свједоке са собом да не би било да сам нешто “ додао“.

Нисам хтио да се придружим оркестру тужибаба које сваку пријетњу себи ставе као наду да ће профитирати политички,а било је и таквих-који су на крају пропали јер народ не воли кукавице.

Оне ситне фејсбук пријетње и инстаграм жеље за ломљењем рука и главе нисам ни читао, било их је на стотине.

Никада нисам пријавио полицији ништа од овога.

Којој полицији тада? Оној истој која је батинала мој народ, Митрополита хапсила, Владику Јоаникија судила и држала у апсани, поштен народ купила са улица као у „Кристалној ноћи“, Мија Мартиновића замало убила пендрецима на правди Бога, Гојка Раичевића хапсила кад год га види, Кнежевића држала мало у Спужу мало у кући, Мандића уз њега оптужила да ће срушити државу са пензионерима и праћкама. Итд…

Да не набрајам, нема шта нису смислили,од тога да Владо Георгијев не може 10 година кући да дође, по њиховој одлуци, јер „хоће државу да растури“. Или Матија Бећковић. Он би је заиста демонтирао, по њима. У држави гдје су пјесник, пјевач и глумац главни непријатељи неко је био изгубио мозак. А то је била тадашња власт. Ови оптужени и хапшени и забрањивани су моји пријатељи, па сам више волио што сам са њима иако нам пријете, него са полтронима који чувају фотеље.

Они који нису јавне личности су све ово и горе од овог слично трпјели, стоички и борили се за право – НА СЛОБОДУ И ЈАВНУ РИЈЕЧ. СВОЈУ РИЈЕЧ.

Сад се ламентира требају ли представници тог народа и други који су храбро све издржали да буду у новој Влади и власти?!?!

Не, него нам треба СД партија, са листе ДПС-а, која је била саучесник свега овога. Каква замјена теза? Или остали привјесци ондашње власти који су подржавали све ово и били против будућег мандатара и кандидата за Предсједника који је сад то, исти ти који су се поломили возећи се до јуче по Европи и врлетима ЦГ ловећи и пецајући из „резервоара“ гласове сопстевене дијаспоре у циљу повратка ових што би да лове људе који смију да кажу РИЈЕЧ јавно ? О Боже!!! Какав апсурдистан!!!

Коме је у циљу да трећину Црне Горе држи ван система, ван институција, ван одлучивања, и то ону трећину која је својом храброшћу за РИЈЕЧ довела до пада најдуже европске диктатуре од Франка и Салазара на овамо?

Ко смије, а да држи до себе, да заћути на ово и призна да је РИЈЕЧ обесправљених била узалудна, да се и даље не смије чути, да и даље морамо роптати под тугаљивом масом квазиителектуалаца и батинаша спремних да врате систем диктатора из Растока који је земљу довео до опште пропасти, подјела које мудрост само може довесати у ред и само укључивање представника УГЊЕТАВАНИХ даје шансу за такво нешто.

Или да буде по оној подгоричкој “ Учини му ћеф, поса’ му не сврши“, да опет живимо у друштву гдје су обесправљени и даље то а угњетивачи на мала врата опет долазе да чекају моменат да нас се коначно ријеше?

Хтјели су тракторима да нас одвезу, можда сад направе и аутопут, политички аутопут гдје се и даље за РИЈЕЧ одлази у затвор, а за храброст се не можете запослити.

Је ли то Црна Гора? Ако јесте, онда је она стара Црна Гора заувијек остала у књигама поштења и правде, а нова чека да ћутањем на РИЈЕЧ постане тугаљив допринос срамоти.

П.С.

То се не може десити. Нешто мислим, Његошев народ то не може доживјети управо због њега. Или може све? Па и без Његоша.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: