Цртица о Слободану, Ивану и још понекоме
Пише: Богић И. Булатовић
Са Слобободаном Ристовим Бошковићем нисам друговао, и нисам био ученик славне Никшићке гимназије, али од Слободана су учили сви моји и ја сам кроз њих био и Његов ученик. Можда недовољан, или довољан и незнатан, али Његов!
Имали смо истога Брата који је био Његов Ђак и који је уговарао наш састанак. Живјели смо на Инспиративној Дистанци Опијајућих Очекивања – како је говорио Дјечак Иван Мирков Луковац!
Наш Брат је отишао, одлетио је и Слободан, и нас двоје, троје у Име Господње, на земљи се више не можемо састати! Одлетио је Непоновљиви Слободанов Ђак ( по осцјени самог Професора) и Непоновљиви Професор, по оцјени Ученика, да би се Састали тамо гдје Изабрани и Непоновљиви једино Обитавју.
Тих година, Никшић је био далеко, бескрајно далеко од обновљеног Никшића Световасилијевске литије – Свети Старац је тек кренуо са Свете Горе ка Оногошту, а гробљанска Црква Светих Петра и Павла је празновала!!! Празновала дословно – ријетко ко је палио свијећу у Њој. Након једне сахране, у Цркву је ушла елита Духа! Три Човјека и Песника! Ушао је васцијели Никшић: Професор Слободан Бошковић, Архитекта Петар Тодоровић и Пјесник Витомир Николић!!! У Цркву је ушао читав Никшић!
Већ навече, ова три „разбојника“ и „рушитеља“ самоуправног социјализма, у информативном разговору су „признала“ да су водили жучну расправу испред Манастира, па су потом ушли у Цркву да се заиста увјере – има ли Бога?!
„Ти ли си нашао да се дружиш са они пробисвијетом, Витом луталицом и Слобом Ристовим четником“?!!
