Црногорски синдром

Емотивно зближавање отмичара и жртве назива се стокхолмски синдром. Жртва се сукобљава са онима који хоће да јој помогну. Жртва усваја отмичарев систем вриједности и почиње гледати његовим очима…

Емотивно зближавање отмичара и жртве! Може ли отмичар бити отјелотворен у лику вође који у заточеништву држи 600 000 људи. Сви трпе! Али не прихватају сви наметани систем вриједности па имају проблем да плате рачуне (њима се пред изборе не бришу дугови), не могу се запослити у државним фирмама (ко се запослио, запослио се), не сједе по кафанама (немају времена).

Хотел Тамарис којим је номинално управљао чувени туристички стручњак, а у прошлом, предтранзицијском животу, заваривач ауспуха, срушен је до темеља. Уништили су и парк. Међу некадашњим радницима вјерујем да је највише бирача ДПС-а и обожавалаца Миловог лика – црногорски синдром. Питајте било ког бившег радника нпр. Обода, Кошуте, Дуванског комбината за кога је гласао.

Они су жртве насиља осјетљиве на сваки аргумент који доводи у питање господареву одлуку и активно одбијају свакога ко им жели помоћи и поправити њихов положај. Понашају се попут жена које с псећом понизношћу чекају да им се муж врати након што је разбио оно што му се нашло на путу и залупио врата за собом. Они га воле као што је Наташа Кампус вољела свог силоватеља. Над тим се чињеницама не може ликовати!!!

Има ту и оних који га мрзе и тиме посредно признају потчињеност. Људски је бојати се, а људскије је погледати страху у очи. Погледати себе у очи херојски је чин. Мржња дестабилизује, трује, замагљује стварност и не мотивише на самообнављање, на самоослобадање без којег нема слободе.

На мјесту Хотела Тамарис данас је паркинг. Пустош у буквалном смислу, шљунковито тло пуно рупа- најјефтинији паркинг 50 центи сат! То се догодило с Тамарисом, а што се догодило с нама?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: