Црногорски језик – или ознака без означеног

Пише: Веселин Матовић

Није познат случај да је неки народ, или дио неког народа, самоиницијативно и самовољно промијенио име свог језика, нити је то икада урадила нека власт, против воље свог народа. (Покушали су то у Црној Гори, безуспјешно, разумије се, окупатори – Аустријанци 1916. и Италијани 1941, као и Аустријанци, послије Наполеонових освајања, наметнувши Србима и Хрватима илирско име за српски језик на територији Далмације, Хрватске, Славоније и Паноније, које су биле у саставу Аустрије.) Народи су се у свом историјском трајању различито организовали, сукобљавали се унутар себе, водили грађанске и вјерске ратове, разграђивали своје државе и мијењали њихова имена, па и своја имена, бивали поробљавани, истребљивани, расељавани, колонизирани, прихватали туђе језике, културе и религије, али ником никада није пало на памет да мијења име свог језика. То су једино урадили Црногорци, почетком 21. вијека. Нијесу то, иако се њихов случај често наводи као примјер језичке трансвестије, урадили ни Хрвати. Они су, током формирања своје националне свијести и државности, средином 19. вијека, напустили свој чакавски (хрватски) и прихватили штокавски (српски) језик, назвавши га хрватским. Нијесу ни Македонци – они су у процесу своје националне и државне конституције, након Другог свјетског рата (1945), на основу централномакедонских говора (рубних дијалеката српског и бугарског језика) конституисали свој македонски књижевни језик. На сличан начин настали су украјински и бјелоруски, такође, од рубних дијалеката руског језика.

Али оно што се десило у Црној Гори, да се вољом једне политичке групације преименује једини природни и историјски језик на ком се одувијек говорило и писало на том простору (језик са устаљеном и општеприхваћеном ортографском и ортоепском нормом), језик културе, и то против воље већине његових говорника, да би се онда то ново име, силом државног апарата, наметнуло као име службеног језика и већини која га не прихвата, и тако изазове дубока и непревладива подјела јединственог народа, није се десило ни у једној држави европској, нити се то може упоредити са било чим друго. Да је то преименовање била некаква, макар и ирационална, жеља цјелокупног становништва овдашњег, као на примјер новоименованог бошњачког становништва у Федерацији БиХ, или да је под тим новим именом стандардизована каква-таква дијалекатска основа, и то би било, на неки начин, ако не оправдано, а оно макар разумљиво, али ни то није.

Зарад „заокружења идентитета“

Црногорски етнонационалисти који себе зову либералима, демократама, социјалистима, социјалдемократама (све сабрано: провинцијски национал-социјалисти), учинили су то у некој својој етатоманској врућици, не поштујући ни научне критеријуме, ни демократска правила, ни етичке норме, ни језичку стварност, наводно – зарад учвршћивања модерне националне свијести и идентитета црногорске нације, и модерне црногорске државности, или како је то формулисао један од њихових предводника – зарад „заокружења идентитета Црне Горе и Црногораца“, а други предочио као услов за „стварање новог човјека у Црној Гори“. Као да Црна Гора и Црногорци нијесу имали свог идентитета нити су до тада, попут неког афричког племена, знали ни ко су ни којим језиком говоре. Језик је несумњиво стајна тачка идентитета сваког народа (аутентичног народа без свог језика нема), али идеолошко-политички конструкт, тзв. црногорски језик, не може бити носилац идентитета Црногораца. Напротив – то је покушај идеолошке промјене њиховог идентитета и „стварања новог човјека у Црној Гори“, како је јасно и казано на самом почетку цијеле те приче. Стајна тачка црногорског и језичког и националног идентитета је српски језик (био и остао), и народ (доминантни, потенцијално православни) то упорно показују на свим пописима током протеклих 20 година.

Веће подвале ни тежег понижења Црногораца није било, нити је икада у црногорском парламенту усвојена одредба погубнија за Црну Горе од именовања тзв. црногорског као службеног језика у њеном новом уставу! (Чак ни доношење оног злосрећног, јакобинског, закона о вјерским заједницама, није с тим упоредиво. Онај се закон могао промијенити, и промијењен је, али ова уставна одредба изгледа не може.) Тиме је Црна Гора вјештачки (насилно) подијељена на два идентитета – националне Србе и националне Црногорце, наводно два народа, са потпуно различитим разумијевањем сопствене историје и културног насљеђа, и, углавном, са дијаметрално супротним идеолошким и духовним стремљењима, политичким интересима и етичким кодексима – да се између њих више никада не би успоставила хармонија, и да увијек један од њих буде мајоризован од стране другога, виђен као издајник и дискриминисан по многим основама, као што су, протеклих двадесет година дискриминисани они који су остали при свом историјском језичком, националном и духовном идентитету, тј. Срби, и њихова дјеца, која су приморана да о свом језику уче, зовући га туђим именом. И којој није омогућено да у својим школама стичу ваљана знања о свом културном и историјском наслеђу, нити да се упознају са књижевним дјелима и историјским догађајима за које се везују најдубља колективна осјећања сопственог народа.

Друкчије речено: одредбом о службеном језику у Црној Гори, инсталирана је, на развалинама бивше Југославије, још једна „Босна и Херцеговина“!

Раскол, смутња, завада…

Ако је, уопште, и било потребе да се о њему било гдје расправља (а није), питање имена службеног језика у Црној Гори, није се, по својој природи, ни могло наћи као предмет парламентарне расправе, макар не, прије него се расправи тамо гдје се таква питања једино могу ваљано расправити – у научном и културном простору. У Црној Гори одувијек се говорило и писало само српским језиком и његово име никада нико није доводио у питање, осим окупатора 1916. и 1941. године, нити у Црној Гори постоји, нити је икада постојао, неки други природни (историјски) језик (осим мањинских), да би парламент, или било ко други, могао расправљати о томе који ће се језик узети као службени језик у држави. Још мање је парламент имао право да без научног суда одлучује о било ком језичком питању, па ни о имену службеног језика, уз то – не поштујући ни мишљење народа који се на попису (спроведеном 2003) огромном већином, недвосмислено изјаснио о имену свог језика.

Свако језичко питање превасходно је лингвистичко и социолингвистичко питање, а политичко може бити само у крајњој инстанци – да парламент (или нека друга државна институција), када је то потребно (као у случају када се, у сложеним, билингвистичким државама ради о одређивању службеног језика), суд науке (и вољу народа) преточи у правну норму.

(Ни у Титовој Југославије о имену службеног језика нијесу одлучивале ни Савезна ни републичке скупштине, него је оно усвојено на Новосадском књижевном договору, сагласношћу интелектуалних и политичких елита (лингвиста и књижевника) народā који су се удруживали у заједничку државу. И то је учињено с тежњом ка добру, чак и највишем добру – обједињавању тих, по много чему хетерогених народа, у новоствореној држави. Међутим, у случају овдашњег (црногорског) именовања службеног језика, заправо преименовања историјског српског у тзв. црногорски језик (име без икакве културно-историјске подлоге и позадине, први пут поменуто од стране италијанског окупатора, 1941. године), и његово проглашење службеним језиком у држави (насупрот вољи двије трећине њених грађана), радило се о супротном – о раздвајању, о расколу, о смутњи и завади по свему јединственог народа, дакле – о највишем злу! Да ироније буде већа, то се урадилу у Парламенту, носиоцу уставотворне и законодавне власти и темељу демократије,

Парламент има право да расправља о свему (отуда му и име – мјесто гдје се говори, расправља, од parole-говор, говорење, код нас се каже и парлање и парлати – много и непотребно говорити), али – може ли (има ли право) да одлучује о свему? Парламент, ако хоће, може расправљати (парлати) и о именима годишњих доба, али – има ли право да их мијења? Може и о адекватности имена нáрода који представља, али – може ли (има ли право) промијенити његово име? Зашто би друкчије било са именом језика, и то језика са огромним културно-историјским насљеђем?

Чак, ни суд народа (воља народа), макар исказан на референдуму или на неки сличан начин, не може бити изнад суда науке. (Народ често бива заведен, корумпиран, индоктриниран, па се данас изјасни о неком питању на један а сјутра на други начин). Зар се народ у Ц. Гори за последњих осам деценија није најмање пет пута другачије национално идентификовао?

Но, будући да се у црногорском парламенту није могло одлучивати о томе који ће се од два различита (генетски, комуникацијски, историјски, структурално) језика узети као службени, јер таква два језика у Ц. Гори не постоје, онда се, под тим видом, приликом доношења новог устава„ одлучивало“ о ономе на шта се није имало право: да ли ће се службени језик именовати његовим вајкадашњим (природним и историјским) именом, дакле – као српски, или његовим локалним надимком – као црногорски језик. На тај начин – бруталном замјеном теза – вођен је цјелокупан парламентарни дискурс (мање-више и јавни) о службеном језику у Црној Гори. Нажалост, тако је и данас.

Смицалица која је постала Божија заповјест

Пошто црногорског језика као посебног система језичких знакова и правила по којима се они употребљавају нема, нити је ико још доказао супротно, име или напросто – синтагму црногорски језик, можемо посматрати на три начина: прво – као политему (политичког именовања српског језика, односно његов локални надимак), друго – као ознаку без означеног (тј. као везу ријечи која нема лингвистичку вриједност, односно нема никакво значење, јер нема означеног) и треће – као концепт или шифру новоцрногорске апартхејд идеологије, што је и најправилније. Према томе, она се, како год је разумијевали, а можемо је логички разумјети само на три наведена начина, не може упаривати са именом српског језика, нити у политичком (парламентарном) нити у јавном дискурсу, макар од стране заступника имена српског језика. Ко год то чини, свјесно или омашком, чини не само формално логичку (упаривањем категоријално различитих појмова), него и супстанцијалну грешку – признаје као реалитет фикцију названу црногорски језик, односно – саглашава се са антисрпском ДПС идеологијом, „утемељеној“ на тој фикцији..

С друге стране, важење те политеме везано је, као и сваке друге идеолошко-узурпаторске творевине, за трајање идеологије из које се изњедрила, па се према њој сходно томе ваља и односити, без обзира на чињеницу што су њени креатори покушали да је, једном бизарном уставном клаузулом (шибицарском смицалицом), какву не познаје ниједан европски законик, учине непролазном – њу и своју идеологију.

Али, нажалост, та смицалица постала је Божија заповијест за језгро данашњих владајућих странака, које своје очигледно капитулантско-конформистичко поклоњење пред њом, скривају иза наводне „политичке реалности“, флоскуле којом се, у свакој прилици, најједноставније покрива политичко лицемјерје. Када год нешто не можете или нећете да ријешите или промијените, онда кажете: то је политичка реалност и –„мирна Босна“. А то што је та „реалност“, као у овом случају, очигледна превара, и то превара историјских размјера, – никоме ништа. Политичка реалност биле су и окупације 1916. и 1941, па се народ није мирио с њом, него је прегнуо да је промијени.

Против такве „реалности“ народ је устао и 2020. године. Да је мијења, а не да би данашњим властодршцима из милоште предао владарске инсигније. Народ је кренуо у крсни ход, какав се никада прије није видио на овим просторима, не ради хљеба него за своје достојанство; кренуо је у име слободе, љубави, правде.., у име највиших, хришћанских (!), вриједности, против тираније и апартхејда, против етнонационалне идеологије, компримоване у неколико клаузула октроисаног ДПС-овског устава, а не само, како многи мисле, злосрећног закона о слободи вјероисповијести. Па и они који сад, наводно легалистички, стоје уз те одреднице, били су тада с народом, само – питање је да ли из истог разлога. Но, и да нијесу, тај их је устанак избацио на висине на којима их сад хватају страх и вртоглавица, па су заборавили одакле су кренули и због чега су се ту нашли. Свакако, нијесу ради тога да би бескрупулозну дискриминацију преко 43% грађана Црне Горе, односно преко 60% посто њеног потенцијално православног становништва, „гурнули под тепих“, с дијагнозом „политичка реалност која се сада не може промијенити“.

Могу они развлашћивати и распињати Мила Ђукановића колико год хоће (чине то већ скоро пет година, па му „ни длака с главе није фалила“), али и не помишљају да развласте његову зломислену (антисрпску) идентитетску концепцију која је ојадила и завадила Црну Гору до крвомутње и заротирала све њене историјске оријентире и моралне путоказе. То се, нажалост, не може зауставити све док се у њеном уставу и законодавству буде господарио тзв. црногорски као службени језик, била она (на папиру) и грађанска, и демократска, и суверена, и држава социјалне правде и чланица ЕУ, нити ће у њој бити ни правог мира ни истинске слободе, макар хљеба било и за бацање.

Но, о томе је већем дијелу данашње црногорске власти, младим и амбициозним технократама, који су се интелектуално, идентитетски и етички, форматирали у постојећем, ДПС-овском образовном систему, изгледа, узалудно говорити. Они то неће ни да виде, ни да мијењају. И не само што неће, него неће ни да нам ваљано кажу зашто неће. Није наше, веле, да размрсујемо неразмрсиве идентитетске мртвоузлице, које ми нијесмо везивали. Наше је да народу пружимо хљеба и игара, па ће се он сам оканити од тих узалудних гонетања, која се не могу ни продати ни авитати.

Извор: Печат

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: