Иако је сразмерно броју становника Црна Гора имала највише затвореника на Голом отоку, за разлику од Србије, Хрватске и Словеније, та земља никада није рехабилитовала ни обештетила голооточке жртве, пише „DW“.
Бранислав Љумовић, учесник легендарне битке на Сутјесци, за шта је добио и орден за храброст, данас има 92 године. Од тога је пет година провео на Голом отоку, од 1956. до 1961. У затвор је послат док је био наставник у школи резервних официра у Карловцу.
„Избила је тзв. Тршћанска криза и ми наставници добили смо партијски задатак да објаснимо питомцима зашто Трст треба да буде део Југославије. Ипак, након годину дана, повукли смо се из Трста и ми сада морамо да објаснимо ту нову ситуацију официрима. Ја кажем да нећу“, прича уз осмех Љумовић.
Пошто је одбио партијски задатак, добио је строги укор пред искључење из партије. Коначно му је „пресудио“ његов став о Миловану Ђиласу, кога су сви прво хвалили због његових критика система, а када је почео обрачун с њим, ти исти људи су га оштро нападали. Љумовић то није желео да ради.
„Одлежао сам пет година, али се у затвору нисам ’поправио’.“
Љумовић један је од, како сам процењује, свега двадесетак Голооточана из Црне Горе који су још живи. Упркос бројним обећањима власти, али и Декларацији Скупштине Црне Горе из 1992. године, Црна Гора остаје једна од ретких држава бивше Југославије која није рехабилитовала ни обештетила жртве Голог отока.
И сам Љумовић већ 13 година безуспешно се бори да држава донесе закон којим ће рехабилитовати и обештетити голооточке жртве.
„Ми смо још 2006. године, као Удружење голооточких жртава, написали нацрт Закона о поништавању пресуда осумњиченим за подршку Резолуцији Информбироа 1948. године. Доставили смо га највишим државним званичницима, ишли код свих и добијали обећања, али све је остало на томе“, прича за Љумовић.
Он подсећа да је и актуелни премијер Црне Горе Душко Марковић још 2012, као потпредседник Владе, одговарајући на посланичко питање у Скупштини најавио да ће „то питање бити стављено на дневни ред Владе у четвртом кварталу (те) године“. Али то се није десило.
Извршна директорка невладине организације „Акција за људска права“ Теа Горјанц-Прелевић сматра да је то жалосно и неправедно, посебно зато што је, у односу на укупан број становника, из Црне Горе било највише затвореника на Голом отоку.
Према званичним подацима из 1963. године, на Голом отоку је било заточен укупно 16.101 затвореник, али је, према неким другим проценама, кроз злогласни логор прошло много више људи. Из Црне Горе је на Голом отоку било 3.390 особа, а у затвору је умро 71 човек.
Теа Горјанц-Прелевић за ДW оцењује да је у овом случају очигледан проблем недостатак воље политичара на власти: „Влада је одавно требало да формира радну групу која би направила нацрт таквог закона. Претпостављам да би такав закон подржала и опозиција.“
Током прошле и ове године у пар наврата је у црногорским медијима најављивано да ће породице жртава покренути тужбе пред судовима, јер неће више да чекају на државу да их обештети. Помињало се најпре десет, па онда још 100 породица које ће тужити Црну Гору и наводно тражити одштету од по 40 евра по дану проведеном у злогласном казамату. Ако би се то и десило, укупан захтев за одштету сигурно би био вишемилионски.
Организација „Акција за људска права“ ипак нема информације да су тужбе поднете. Државу није тужио ни Љумовић, али каже да га у последње време често зову потомци голооточких жртава и интересују се за ту могућност. Ту ипак постоји један реалан проблем:
„Може да се тужи и да се тражи обештећење преко црногорских судова, али пошто не постоји закон о рехабилитацији, судови не могу да донесу ваљану одлуку о обештећењу. Ипак, да смо тужили, прошли све судске инстанце и били одбијени, сматрам да смо могли да идемо пред Европски суд за људска права у Стразбуру и да тамо тражити одштету“, каже Љумовић.
Горјанц-Прелевић каже да је њихов став да би и наследници требало да буду обештећени, посебно зато што се толико касни с одштетом: „Мислим да би за државу Црну Гору свакако било поражавајуће да она једина у региону тужбама буде приморавана да одужи дуг правичности.“
Извршна директорка „Акције за људска права“ објашњава да би се доношењем већ поменутог закона могао прописати и износ одштете: „Претпостављам да би се узео у обзир начин на који су то учиниле суседне државе. У Словенији је 2003. жртвама понуђена накнада од 6.300 евра за сваку годину проведену на Голом отоку, у Хрватској и Србији су прописане накнаде износиле око седам евра по дану“, објашњава Горјанц-Прелевић.
У тим државама бивши политички затвореници, односно чланови њихових породица, на основу закона су стицали право на рехабилитацију, накнаду штете и пензију, и Љумовић сматра да управо примери Словеније и Хрватске могу да буду добри и за решавање питања црногорских Голооточана.
Закон о рехабилитацији у Србији ступио је иначе на снагу крајем 2011. године. Захтеви за рехабилитацију могли су се подносити до краја 2016.
„Евиденција података води се од 2014. године. До сада је поднето више од 8.000 захтева, а рехабилитовано је више од 6.000 жртава Голог отока“, саопштено је из Министарства правде Србије.
Жртве су добиле различита обештећења. „На то утиче да ли одштету траже сама рехабилитована лица или њихови потомци, а узима се у обзир и време проведено на Голом отоку, као и тежина и природа дела, али и друштвене околности у време хапшења“, објашњавају из Министарства Србије и наводе да је од априла 2014. до сада за одштету исплаћено 243,8 милиона динара односно више од два милиона евра.
Бивши Голооточанин Бранислав Љумовић каже да је још приликом сусрета са званичницима пре десетак година говорио да је „кључ у рукама тадашњег премијера, а садашњег председника Црне Горе Мила Ђукановића. Докле год је кључ у његовим рукама, наше питање неће бити решено, јер он ради по диктату великих сила“, сматра Љумовић. „Једино ако буде неког притиска са стране, Црна Гора ће то донети.“
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Da je neko njihov bio tamo, lako bi se to rijesilo
E ako vam je milo i dusko obecali dobijate 100% ….