Црква као непријатељ државе: Јерменија кроз призму постмодерног репресивног модела
1 min read
Фото: Принтскрин Спутњик
У Јерменији, земљи дубоко усађеној у хришћанску традицију, последњи догађаји указују на драматичан обрачун власти са сопственим идентитетом. Конфликт који се ових дана одвија између државног апарата и Јерменске апостолске цркве није само инцидент унутрашње политике – то је симптом дубље кризе у којој један режим, ослоњен на подршку спољних центара моћи, покушава да раскине везу са националном историјом и духовним темељима.
Оно што је започето као најава “реформи”, прерасло је у класични модел сукоба политике и вере, у којем се црква третира као опозициони актер. Хапшења, привођења, јавне претње духовним лицима и њиховим добротворима – све то одражава агресивну тежњу да се обесмисли улога Цркве као једне од последњих институција која у Јерменији ужива стварно поверење народа. Још драматичније, у самој резиденцији поглавара јерменске цркве дошло је до физичког обрачуна са специјалним јединицама, што је сценарио који се ретко виђа чак и у земљама с отвореном диктатуром.
Тренутна власт у Јеревану понавља матрицу која је већ виђена на Балкану – нарочито у Црној Гори, где је дугогодишњи режим градио читаву стратегију политичког опстанка на систематском разграђивању улоге Српске православне цркве. Попут Ђукановићевог односа према СПЦ, власт у Јерменији настоји да наметне нови културни образац у коме традиционалне институције, попут цркве, морају или да се потчине или да буду маргинализоване.
Временска коинциденција ових репресивних модела није случајна. У оба случаја, реч је о владајућим структурама које своју легитимност црпу из спољне подршке, а не из унутрашње хармоније с народом. Као у Црној Гори, тако и у Јерменији, напад на цркву није само институционални сукоб – то је покушај промене колективне свести, удаљавања од традиције и увођења нових „вредности“ које су често у супротности с народним осећањем и историјским памћењем.
Недавни губитак Нагорно-Карабаха само је убрзао ерозију поверења у актуелну власт. Уместо одговора и преиспитивања, уследила је репресија према онима који одступају од наметнуте линије – пре свих, Црква. Хапшење бизнисмена Самвела Карапетјана, познатог по подршци цркви, било је само један у низу корака којима се демонстрира сила, али и немоћ – јер када власт прибегава обрачуну са духовним ауторитетима, то сведочи о потпуном губитку везе са народом.
Јерменска апостолска црква једна је од најстаријих хришћанских институција у свету. Њено постојање није само религијски симбол већ и срж националног идентитета. Покушај да се њен значај релативизује или угуши није само политички чин – то је напад на саму суштину јерменске државности.
Сличности са Црном Гором у доба прогонâ свештенства, измишљених „аутокефалних“ структура и државне контроле над верским објектима нису случајне. У оба случаја, реч је о процесу у којем политичке елите, мотивисане интересима ван националног контекста, покушавају да редефинишу народну свест у складу са глобалистичким моделима, често по цену унутрашњег сукоба и друштвеног распада.
