Човјек који је издао – себе

Наговјештај (неминовног) силаска Мила Ђукановића са просценијума политичке сцене, који он сам поново актуелизује, у простор иза завјесе у којем ће покушати да нађе формулу како да у новијој историји Црне Горе и региона остане на оним страницама са што мање тамних валера, поново васкрсава двије истине, старе колико и сама политика.

Прва је готово универзалног карактера и могла би да гласи да онај који у фази успона на врх не мисли на фазу силаска долази у опасност спотицања и, неријетко, стрмоглавог тоциљања у понор и блато, а друга је више аутентичан продукт српске историје. У аналима те историје небројени су примјери непримјерне и, често, заслугама несразмјерне, глорификације и узношења на небо, да би, кад тренутак славе, ма колико дуг, прође они исти који су славили и узносили тог истог који је слављен и узношен, без икакве критичке и историјске дистанце, бацали у блато. Оваквом односу према својим вођама ни један други народ није тако склон као Срби. А Мило Ђукановић је у једном значајном (и много дужем) периоду свога владања био Србин. И то Србин оне жешће, радикалније и српскије провинијенције.

Реалан, објективан, непристрасан и утемељен историјски суд о нечијем лику и дјелу захтијева ваљану историјску дистанцу. Али, ко год и кад год буде доносио коначне судове о лику и дјелу Мила Ђукановића, његовом утицају на политичка и свеукупна дешавања у Црној Гори и шире, неће моћи да пренебрегне један непобитни факат који ће, сигуран сам, издржати сваку пробу и сваки угао посматрања. Тај факат гласи: Мило Ђукановић је издао све и свакога, а највише (и најчешће) себе. Да кренемо редом.

Прво: они који још памте његове прве политичке кораке, направљене у већ пословичном џемперу (без пежоративног значења тог предмета и симбола) с краја осамдесетих година прошлог вијека, сјетиће га се као задртог младокомунисте, спремног да се, зарад комунизма и његове идеје, без милости обрачуна са већ посусталим и дезоријентисаним оновременским партијским врхом СФРЈ. Ни деценију касније, комунисту у џемперу смијениће неолиберални капиталиста у листеру, ништа мање бескрупулозан. Наравно, у том транзиционом, првобитћом и суровом капитализму који је инаугурисан у Црној Гори, Ђукановић и брат(ија) су се феноменално „снашли” тако да се сада њихово богатство мјери стотинама милиона еура.

Друго: Ђукановић са почетка приче био је Југословен. Задрти, дрски и непоправљиви. Спреман да Југославију брани до задњег. У средини те приче, Ђукановић је Србин, такође задрт, дрзак и неумољив. До тога да му је чак и шах омрзао. Спреман да српство брани свим средствима. А на крају ове скаске, која траје тек двадесетак година, Ђукановић је сепаратиста, младоцрногорац који са старим и традиционалним Црногорцима (какви су били и његови) нема и не жели да има ама баш ништа заједничко. А Срби? Срби су непријатељи! Не зна се само да ли су тежи и већи они са Теразија или они из Подгорице, Берана, Андријевице, Пљеваља, Грбља… С тим у вези, атеиста, и прагматичар, у најбољу руку гностик, Ђукановић постаје вјерник, поштовалац, сљедбеник, промотер и заштитник једне класичне удбашке организације, или боље речено кукавичјег јајета, које за себе присваја звање Црногорске православне цркве. И не само звање. Они би хтјели и упорно траже и имање. А Ђукановић их у томе храбри и подупире. Жестоко и бескрупулозно. Срећом, у томе није било и нема жртава. Бар засада.

Треће: оновремени Ђукановић је био највјернији и најупорнији сарадник и сљедбеник, а тиме и миљеник, политичког врха Србије и Слободана Милошевића. Без остатка. И без скрупула. Разлаз који је услиједио половином деведесетих није био идеолошког и концептуалног карактера. Имао је јасно дефинисану цијену. У доларима и у повластицама. А кад се разишао са Милошевићем, Ђукановић се разишао са свима из тог круга, како онима у Београду тако и оним око себе. Уз њега су остали само они који су, такође, имали тачно дефинисану цијену. У доларима и у повластицама. На крају свега, Ђукановић тешко и да се сјећа да је имао ишта заједничко са саборцима са почетка. А ако се и сјећа, правда то неопходношћу да се понешто и истрпи зарад виших циљева (читај: суверене и приватне Црне Горе и статуса штићеника Вашингтона).

Четврто: Ђукановић је, на почетку свог успона, био храбрији, бучнији, директнији и … бескрупулознији. И био је патриота, несумњиво. На дјелу и на ријечима. Међутим, Ђукановић у листеру је дрзак само на ријечима и за домаћу употребу. Ван граница-смјеран, снисходљив, одан и подан, спреман да клања на све четири стране и да се извини и коме треба и не треба, гдје се мора и не мора, за шта је ваљало и за шта се ни по коју цијену није смјело. За разлику од Ђукановића у џемперу, спремног да се заувијек разрачуна са онима који су „вјековни и вјечити дужници српског народа”, Ђукановић у одијелу од листера, на дан када су, ни крива ни дужна и без икаквог разумног и војног разлога, бомбардована Мурина и њена дјеца нашао се на адреси са које су полетјели злокобни бомбардери. Онима који су бомбардовали, Ђукановић, Србин и патриота, извинио се неколико пута. Онима који су бомбардовани још није. А није их ни посјетио, да им макар, далеко од блицева и ока камера, стисне руку у знак саучешћа.

Пето: Ђукановић, Србин и патриота, стао је уз раме српском руководству на почетку косметске драме и безрезервно подржао све напоре да се она разриЈеши по мјери закона и права свих на живот и слободу. Кад је Слобо рекао: „Вас нико не смије да бије”, Ђукановић је уз тај мото посмјењивао тадашње црногорско државно руководство и његове представнике у Београду зато што су покушавали да на прогон Срба са Космета и на терор који је спровођен над њима гледају на једно око, и то кроз трепавице. Као члан Врховног савјета одбране СРЈ, прво је гласао за одлуку о употреби војске на Космету а онда и за безрезервну одбрану земље од НАТО агресије. Патриотски, нема шта! Ђукановић, новоцрногорац и евроатлантска узданица, само неколико година касније зажмурио је на оба ока, на јад и чемер Срба и Црногораца са и на Космету, на злочине, прогон, истребљење, на све оно на шта чак ниједан стварни евроатлански Марти Ахтисари није, и признао злочиначку творевину и Тачијеву квазидржаву.

Шесто (и, можда, најважније): Ђукановић у џемперу, вођа и лидер, храбар до мјере да му први радни и дан каријере буде у врелој фотељи премијера Црне Горе, са тек навршених 29 година, у вријеме када је све било тешко, магловито, опасно, спреман да се истури на било којој међи и барикади, тек десетак година касније, у најбољим годинама, богатији за велико искуство, окружен харизмом, поштовањем и подршком, зарад листера, пристао је да буде вођен, као марионета чије су конце дрмали курта и мурта.

Узалуд се на домаћој сцени кочоперио, глумио васкрслог господара Црне Горе и Брда, газио, тамничио, пријетио, урнисао и багатељисао, сви су знали, сви смо знали, а он прије и више од свих нас, да је (руко)вођен и да је само питање времена када ће му истећи рок трајања и када ће, у већ толико пута виђеном маниру америчке спољне политике, садржаном у пароли: „одабери, плати, употријеби и одбаци”, бити ад актиран и пуштен низ воду. Без помпе, уз тек по који млак и суздржан аплауз. И без и мало жала.

На крају, ако се било шта у овом тренутку може дефинисати у форми некаквог коначног суда, било би то следеће: Ђукановић је у току својих двадесет година владавине издавао и издао многе или готово све. Али, највише је и најтеже издао себе. Они које је издао већ су му или опростили или су то анатемисали и предали забораву. Хоће ли то он моћи сам са собом, питање је на које и он сам у овом тренутку тешко може да одговори. Јер, као што су мољци већ одавно изгризли оне џемпере веселих боја, плашим се да је и листер (ватиран оним силним милионима долара и еура) добрано нагризао и нешто што би се могло звати његовом савјешћу и моћи кајања. Али, ако он и успије да опрости и да се извини сам себи, историји ће то бити много, много теже. Или скоро немогуће. Али, то ипак припада временима која долазе и која ће по свему бити далеко од и њега и од нас његових савременика и,некад, сабораца. Оно што је, међутим, већ сада извјесно и на нивоу неумољиве чињенице и истине јесте да га таквог какав јесте више неће ни тамо гдје су га баш таквог и створили. Па ни у НАТО-у. Јер, ко изневјери једном…

Објављено у дневном листу „Дан“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: