Човјече и небесниче

3 године ‎ ИН4С

Владимир Вања Дурутовић

Пише: проф. Радинко Крулановић

Између живота и смрти постоји пут. Један пут се прекинуо. Прекинуо онако како нико није очекивао, није очекивао ни Владимир, и он се изненадио. Или ће бити да су чудни путеви Господњи. Можда је пожурио да уграби, јер увијек је хитао да узме ствар у своје руке, подметне рамена, осмијех, пружи руку, утјеху, охрабри.

Ех, да је само једном нас пустио да ми подметнемо своја плећа, осмијехнемо се за цијели свијет, уграбимо тугу нечију, охрабримо собом, можда би се сад заједно радовали васкресењу. Мада и овако ћемо се радовати, знамо сви да је био у њему, иако је изабрао пут којим не лете птице, али прихватимо да је морао тако. Не улазимо у свјетове које не разумијемо.

Пустимо да се десило, као што се и десило. Можда је помислио да је Јордан. Можда се занио сновима и жељом коју зна само вода и чистота са којом је знао грлити. Можда је тежња да знамо одговор само изговор слабих и још једна поука нашег брата да одговори нијесу и не треба да буду дати. Можда нас је желио свега поштедјети, иако боли јутро које нам не носи његову танану душу. Мора да је у тој тананој души заспао голуб и да се пренуо од страха да свијет никад неће бити бољи. Мора да је његова голубија душа само склопила крила не желећи више да лети. Али ходаће, ходаће стазом коју је одабрао. Неће она бити без трња. Али његово велико срце, добротворство и доброчинства, чистота, посебност су изнад бола.

Можда је он и навикао да боли и да је бол свијета била у једном тренутку претешко бреме за његову танану душу. Не судимо о болу и о његовом тешком бремену. Под светским болом не спавају птице, оне пјевају испод гласа, њихова пјесма је тужна. Сви ми умишљамо да птице пјевају јер се радују. Никад да се запитамо да ли птице кроз пјесму пројављују бол вјекова.

Зато не осуђујмо што наша птица више неће пјевати. Загушио је крик рата и човјек који неће да буде човјек већ звијер.

Владимире, човјече и небесниче!

Мора да те преграбила жеља да видиш небо? Могао си причекати! Зашто си журио?! Мора да те је небо звало да се вратиш у завичај, не само твој, него завичај свих нас. Мора да су те дозивале висине и да си се само винуо на небо да умолиш Бога да заштити твој српски род, зацијели косовске ране и врати се сјај твојој Цркви којој си служио честито и дубоко.

Не судите да је могло другачије… можда његова голубија душа није могла даље. Не сматрајмо да је наша памет досегла људске помисли и Божије науме.

Молимо се да се све душе спасу. Има ту простора за све нас. Ако је судити по ономе што знамо, Владимир ће своје мјесто наћи у Љубави и милости Божијој. Нама остаје нада и вјера у радост новог сусрета.