Недавно је Аргентина плакала за својим херојем Марадоном, а данас је у легенду отишао понос Италије Паоло Роси.
Фото: Reuters/Action Images
Недавно је Аргентина плакала за својим херојем Марадоном, а данас је у легенду отишао понос Италије Паоло Роси.
Човек који две године није могао да игра фудбал, а онда је покорио цео свет.
Рођен 23. септембра 1956. у Прату, Роси је током каријере играо за Јувентус, Комо, Винченцу, Перуђу, Милан и Верону.
На 338 клупских утакмица постигао је 134 гола и освојио шест трофеја са „Старом дамом“, укључујући две Серије А и Куп победника купова.
Међутим, најсјајнија тачка његовог живота били су „Азури“ за које је дао 20 голова на 48 наступа.
А Роси ће остати „бесмртан“ због утакмице од 5. јула 1982. на стадиону Сарија у Барселони.
Тада је хет-триком срушио Бразил који су предводили Сократес, Зико и Едер и избацио „Селесао“ већ у другој фази Мундијала у Шпанији.
Због те утакмице, а на основу наслова његове аутобиографије, за Росија се каже да је „Човек који је расплакао Бразил“.
„Ја сам човек који је дао три гола Бразилу. Увек видим себе у плавом дресу са бројем 20. Задовољан сам јер репрезентација уједињује, док клубови деле. Некада прођу године да ме нико посебан не позове. Али на два месеца од Светског првенства, мој телефон почиње да звони. Сви ме питају о Бразилу, иако је био пре вечности“, објаснио је Роси наслов своје аутобиографије.
„Најбржи голгетер у историји“, како су га описивали, био је најбољи стрелац СП 1982. са шест голова, укључујући и један у финалу са Западном Немачком (3:1).
Засенио је у Шпанији фудбалске легенде попут Зика, Марадоне, Боњека, Руменигеа, па и земљаке Зофа и Беарзота.
Роси је на том турниру осим „Златне копачке“ добио и „Златну лопту“ за најбољег играча СП и уз Гаринчу (1962) и Марија Кемпеса (1978) једини је који је успео да освоји сва три трофеја на СП.
Био је и најбољи играч Европе исте године, а са Робертом Бађом и Кристијаном Вијеријем дели статус најбољег стрелца Италије на светским првенствима са девет голова.
<
Ипак, није му се свидело оно што је италијански фудбал постао.
„Гледам фудбал кад стигнем, и не уживам претерано у њему, бар не у италијанском. Превише је тактизирања. Занимљивије је гледати међународне утакмице. Барселона – Реал је фудбал који никад неће умрети“, рекао је својевремено Роси.
Ни огроман новац који је „ушао“ у фудбал му није променио мишљење.
„Имао у књизи поглавље у којем причам о борби са Бонипетријем о обнови уговора. Требало ми је два месеца да добијем повишицу. Ипак, срећан сам што сам био Паоло Роси 1982, а не 2002. Тада су односи били једноставнији за све, били је мање отрова, иако су могли да те преваре као мене са клађењем. Не могу да се пореде ове ере, због тога сам изабрао да изађем из свега, без освртања“.
Роси се сматра једним од најбољих нападача у историји Италије, а изостанак физичке снаге надокнађивао је брзином, агилношћу и елеганцијом.
Био је сјајан техничар експлозивне реакције и прецизног шута. Дуеле је добијао интелигенцијом и личном осећајем за простор, изоштреним чулима и способношћу да подједнако квалитетно шутира са обе ноге и главом.
Иако је пре свега био познат као центарфор, каријеру је почео као десно крило, а у последњим годинама у Јувентусу је често био други нападач иза Збигњева Боњека и Мишела Платинија, често са улогом чувања лопте и извлачења противничких дефанзиваца ван позиције ради отварања простора.
„Нисам био физички феномен, нисам био чак ни шампион, већ неко ко је своје квалитете подредио у службу тима. Мислим да је то добра порука, не само у спорту“, написао је Роси у својој аутобиографији.
Фото: Reuters Photographer
Ипак, у каријери је имао и једну велику мрљу, током сезоне 1979/1980 док је наступао за Перуђу, избачен је на три године из фудбала због скандала са клађењем и намештањем утакмица.
Роси, који је те сезоне постигао 13 голова у Серији А, пропустио је Европско првенство чији је Италија била домаћин и које је завршила на тек четвртом месту.
Он је увек тврдио да је био невин и да је жртва неправде.
„Дисквалификовали су ме иако нисам био крив. То је порука да нешто може да нас сруши иако ништа нисмо урадили. Можете постати жртва, без могућности да се то докаже“, рекао је Роси.
Његова казна је смањена на две године и добио је шансу да наступи на Мундијалу 1982, а одлазак на СП у Шпанију је он касније описао као „лично искупљење“.
Турнир није почео најбоље ни за њега ни за Италију, Роси није успео да постигне ниједан гол у дуелима са Пољском, Камеруном и Перуом, али су се „Азури“ провукли у другу фазу захваљујући бољој гол разлици од афричке селекције.
Сви су отписали Италијане као кандидате за титулу, док је Роси био на удару критика, а онда је експлодирао. Хет-трик против Бразила за полуфинале, па два гола Пољској за место у финалу.
Роси је наставио у истом ритму и дао водећи гол за „Азуре“ и против Немаца, које је његов тим на крају надиграо 3:1 за трећу титулу првака света.
„С једне стране сам се осећао испуњено. Рекао сам себи: ‘Успео си’. С друге стране, био сам разочаран што се све завршило. Светско првенство се завршило. Али када освојиш нешто важно није све у трофеју. Већ је у екипи са којом освојиш, у целој каријери која те води то тог тренутка“, причао је Паблито после СП 1982.
Паоло Роси обележио је странице историје због којих италијански фудбал има данашњи култни статус.
