Цивили су мучени до смрти
1 min read
Најцрње странице аустроугарске ратне историје – масовни злочини војске над цивилним становништвом, почињени, пре свега, у Србији и на просторима некадашње источне Галиције, подручју које је данас подељено између Пољске и Украјине – требало би ове године да буду допуњене аутентичним документима починилаца које аустријска званична историографија игнорише и прећуткује већ, безмало, сто година.
„Реч је о злочинима над цивилима окупираних и пограничних територија тадашње монархије, о стотинама хиљада жртава чија је судбина до данас непозната широј јавности“, каже за „Политику” аустријски историчар Ханс Хаутман, професор у пензији Универзитета „Јоханес Кеплер” у Линцу и дугогодишњи председник аустријског Удружења за правно-историјска истраживања.
Хаутман је један од малобројних аустријских стручњака за питања новије историје који критикује спремност Беча да уважи нова тумачења западних историчара о разлозима избијања Првог светског рата – она у којима се не помиње експлицитна кривица Беча и Берлина – у духу теоријеаустралијског историчара и професора Универзитета Кембриџ Кристофера Кларка о заједничкој кривици свих зараћених страна, односно о неспремности тадашњих велесила да настале проблеме реше дипломатским путем.
У разговору за „Политику” професор Хаутман, међутим, није се усредсредио на узроке и поводе избијања првог ратног сукоба светских димензија у прошлом веку. Као стручњак за историју правосуђа у Хабзбуршкој монархији, указао је на димензије систематског истребљења Рутена у источној Галицији и Срба у Србији, као и на територији Босне и Херцеговине, у деловима Хрватске и Војводине. Срби из тих крајева, односно „становници грчко-православне вероисповести” , како се у војном жаргону формулисало (мисли се на православне Србе – аутокефалност Српске православне цркве није уважена у документима), паушално су сумњичени као „колаборатери или потенцијални колаборатери стране силе”, осуђивани на смрт или депортовани у радне и интернацијске логоре. Онде их је чекала сигурна смртзбог изнемоглости или епидемија које су избијале услед нељудских услова смештаја.
„Ти људи – већина њих нису били ни војници ни мушкарци у војничком узрасту, већ жене, деца и нејаки старци – мучени су до смрти”, истиче професор Хаутман и указује на податке које је деведесетих година и на почетку новог миленијума описао у три књиге. Те књиге, међутим, завршиле су као стручна литература – остале су непознате широј јавности.
Сведочанство о димензијама аустроугарског масовног злочина над цивилима Хаутман је дао у студијама „Ратно законодавство и војно правосуђе у аустријској половини царевине” и „Примена казненог закона у последњој фази Хабзбуршке царевине 1872–1918” (издавач: Југенд унд Фолк, Беч). У њима је истакао да је од 1914. године спровођење смртне казне над цивилима у Хабзбуршкој монархији било далеко бројније него у Француској, Великој Британији, Русији, па и Немачкој. Хаутман је нагласио постојање „планираног и систематског злочина” над цивилним становништвом у Чешкој, Рутенији (Украјина) и Србији.
Премда подаци о жртвама нису званично наведени, Хаутман је на основу студија војних депеша и службених армијских дневника проценио да су аустроугарски окупатори у Србији усмртили најмање 30.000 цивила и барем исто толико у Рутенији. Укупан биланс, ако се узму у обзир и српско и рутенско становништво у пограничним регијама Хабзбуршке монархије, могао би да износи између две стотине хиљада и четврт милиона недужних, цивилних жртава.
1 thoughts on “Цивили су мучени до смрти”