Пише: Желидраг Никчевић
Наступајући на недавном великом економском форуму у Петрограду, француски предсједник Емануел Макрон цитирао је ријечи Достојевског о Александру Пушкину, изговорене 1880. на сједници Друштва љубитеља словенске писмености, у част открића Пушкиновог споменика. „Ја сам увјерен да су наше државе заинтересоване за изградњу, искористићу ријечи Достојевског из његове бесједе о Пушкину, истинске основе за измирење свих европских противрјечности“ – изрецитовао је Макрон. Начитан човјек, нема шта. И није сам.
Да подсјетимо, Хилари Клинтон недавно је признала да је књига „Браћа Карамазови“ много утицала на њу у младости, и да ју је од тада више пута ишчитавала. „Њен дубоки психологизам, у комбинацији са финим политичким нијансама, просто је неупоредив“ – филозофира Хилари. Ипак је то велики напредак у односу на легендарног глупака Џорџа Буша млађег, који је као главни доказ своје интелектуалне снаге поносно истицао чињеницу да је прочитао – пазите – „читав Рат и мир“!
Нема сумње, за све западњаке који изучавају Русију – од политичара и професора до сарадника обавјештајних служби – руска књижевност је од непроцјењивог значаја. А резултати су све гори. Зашто је то тако?
Угледни амерички часопис „Foreign Policy“ недавно је објавио опширан чланак под провокативним насловом: „Руска књижевност је мртва?“ У најкраћем, поента анализе могла би се свести на тврдњу да су савремени руски писци прилично „отањили“. Посљедње генијалне књиге које долазе из тог правца биле су „Доктор Живаго“ и „Архипелаг Гулаг“, а од тада се на руској сцени није појавило ништа занимљиво. Гдје је нова Наташа Ростова? Гдје је нови Јуриј Живаго? – пита се забринути и „добронамјерни“ аналитичар.
„У деведесетим годинама на Западу су све руско примали са симпатијама, зато што је свијет тада у Русију полагао велике наде. Ми смо мислили да ће се Русија реинтегрисати у европски контекст. Међутим, Русија се постепено вратила у прошлост“.
У даљем тексту, некакав амерички ауторитет из Даласа директно хвата бика за рогове: ствар је у томе што су Американци навикли да у руској књижевности траже велике идеје и откровења – а њих ту више нема. Аутор чланка му прискаче у помоћ и каже да су читаоци раније у руској књижевности проналазили драгоцјене животне моделе и животну филозофију, од писаца су очекивали да њихов живот буде дубљи него живот обичних смртника, а данас је све друкчије. Утјешни финални акорд гласи овако: „У Русији је макар очувано право на публиковање. У поређењу са претходним вјековима посљедње 23 године биле су релативно слободне од цензуре. И мада Русија данас улази у нови круг тоталитарних притисака, писци неће пропустити да документују сваки окретај завртња, а најбољи од њих ће постати творци класике“.
Дакле, савременим руским писцима сугерише се како да се пробију на свјетско тржиште. Документујте окретаје завртња, идиоти! Пишите о томе како вам је страшно да живите под новим таласом тоталитаризма, и некадашња велика руска књижевност поново ће се родити! Свијету је потребан нови „Архипелаг Гулаг“!
Шта осим Гулага (и Нобела) може заслужити пажњу Запада? Занимљив одговор нуди Лав Пирогов, данас један од најбољих руских критичара. Он пише како му је недавно дошла до руку публикација у којој се говори баш о томе: зашто се на Западу занимају за руску књижевност, и то са позивом на мишљење неког заробљеног официра Вермахта (!), аналитичара, који се бави „изучавањем руске душе“. Тај експерт овако види проблем: руска књижевност је за Њемце увијек била извор података о стању борбеног духа претпостављеног противника. (Тврдња превише лијепа да би била истинита, каже Пирогов, мада се од романтичних Њемаца с њиховим Вагнером и Лорелај свашта може очекивати.) И ето, тај Њемац се жали: ви Руси поисписивасте толике романе о чудацима и болесницима, о свакаквим грозничавим идиотима и „сувишним људима“, погруженим у гледање властитог пупка, и зато смо ми, наивна господа, њемачки официри, помислили да сте ви слабићи. Међутим, ви сте нас преварили! Ви, свиње, намјерно нисте писали о вашим гигантским постројењима, о јуришима петољетки, о невиђеним жртвама на које је спреман ваш народ, и то у име магловитих и недостижних циљева. Укратко, ви сте нас читаво вријеме обмањивали!
Ах, није тешко обманути некога ко жели да буде обманут – одговара Пирогов. А ми смо вам све то већ написали: и „Гвоздена бујица“ Александра Серафимовича, и „Како се калио челик“ Николаја Островског, и „Храброст“ Вере Кетлинске, и „Време, напред!“ Валентина Катајева – све је то објављено прије рата. Узмите и проучавајте. Али не, они копају по Достојевском и Толстоју.
Укратко, Западу је руска књижевност интересантна онолико колико му је интересантна Русија, а Русија му је занимљива само у једном смислу: како да је покори. Зато се на Западу данас преводе руски романи о високоинтелектуалним лезбејкама које се заљубљују у олигархе. То да. То треба да изуче аналитичари, да би знали на шта је способан руски народ у предстојећем рату. Ту им се објашњава (у ствари, објашњава се самим Русима, да би и они тако мислили) да је руски народ малољетан, недорастао. Руски народ жуди за трговачко-забавним центрима, да би купио лијепе гаћице. Он не жели да ратује са „партнерима“. А и чиме да ратује? Гаћицама? Књигама Акуњина и Пељевина? Робом из магазина ИКЕА?
Па ето, зубима ћемо гристи, каже Лав Пирогов, само нас ви довољно наљутите! А што ми, по вашим анализама, за надахнуће немамо велику руску књижевност, ништа зато. Не брините. Лукавство је у томе што се ми не надахњујемо руском књижевношћу, него супротно: она се надахњује нама. И увијек је било тако. Логика је ту једноставна: кад је Русија велика, и руска књижевност је велика.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
