„Ћирилица или Латиница“

У оквиру књижевног фестивала “ЋИРИЛИЦОМ”, синоћ је на тргу између цркава у Старом будванском граду, одржан Округли сто на тему: “ЋИРИЛИЦА ИЛИ ЛАТИНИЦА” а стручне, научне ставове и мишљења на ову тему, саопштили су: проф. др Милош Ковачевић, проф. др Михаило Шћепановић, мр Божена Јелушић и др Предраг Зеновић.

Ћирилица је била осам вјекова, једино писмо код Срба, али у последње вријеме, последних стотину година, она губи битку са латиницом, казао је проф. др Милош Ковачевић, а преноси будвански АРТ ПРЕСС.

Ако видимо исписе фирми у Србији, видјеће се, да је ћирилица 8 посто, а 92 посто латиница. У декларацијама производа који се добијају из иностранства, у Србији, ћирилца је заступљена 4 посто. Зато се може замислити, колики је употребни статус ћирилице, казао је професор Ковачевић.

Он је нагласио, да је у Уставу Србије, ћирилица једино службено писмо. Али, запитао се такође, шта значи Устав, ако га не прате други законски акти. Зато се мора поставити питање, да ли један језик, односно, када ми, одемо у цркву, будући да не знамо црквену ћирилицу, да ли ми на прави начин, баштинимо на прави начин ту културу?

Или, ако заборавимо ову ћирилицу, да ли ћемо чекати, да нам се сви документи, од Светога Саве до XX-тог вијека, преведу на латиницу, да да бисмо их могли препознати, као своје документе. Из тих разлога, нагласио је професор Милош Ковачевић, да у свијету не постпји ни један језик, са два службена писма. Да је то добро, за било који језик, то нас сигурно не би запало, казао је он.

По оцјенама мр Божене Јелушић, назив ове расправе, “Ћирилицом, или латиницом” није добар, јер је за мене свака искључивост, потпуноннеприхватљива. Прихватљиво је једино право и на једно и на друго. Због тога, морам да кажем, да се ова манифестација доживљава, као један увезени догадјај из сусједне Србије. Више је него очигледно, да политички контексти код нас, увијек су снажнији од суштине ствари и промишљања праих проблема, казала је Јелушић.

Зато је немогуће, додала је она, и ову манифестацију и наш вечерашњи скуп, гледати ван тог политичког концепта. На тај начин, ми народе и грађане, више свађамо, него што их миримо. Она се запитала, да ли су мотиве за покретање једног оваквог фестивал, само књижевни и кутуролошки, ако знамо да сваке године, највећи политички одјек има, појављивање, или Митррополита, или пјесника Матије Бећковића, што изазива један својеврсни сензационализам у штампи.

„Мени се чини, да је најлакше, политику, користити у политичке сврхе. Проблем нашега региона, јесте пометња језика и пометња писама“, истакла је професорица Јелушић.

„Ја сматрам, да је језик, којим говоре Срби, Хрвати, Босанци и Црногорци, један језик, а ја га, живјећи у Црној Гори зовем црногорским. А ништа није мање мој језик српски, хрватски или бошњачки. То што наши устави гарантују равноправност писама, сматрам да је сјајно, сматрам да је добро да имамо право избора“, казала је поред осталог Божена Јелушић.

„Проф. др Михаило Шћепаовић, универзитетски профессор србистике каже, да није могао помислити, да ће доћи вријеме, да ће да брани српски језик у својој Црној Гори. Прошло је скоро три деценије, од полемичких текстова које сам имао, са покојним професором Војисавом Никчевићем и тада сам му одговорио под насловомм, наопака наука незнавеног професора. Ја сам бранио, историјски развој србистике и српског језика, ћирилично писммо и све оно што чини нашу духовну вертикалу, никад и не поммишљајући, да ће мој рад, мој однос са студентима, уносити, било какав немир и било какву злу крв. То мислим и данас, јер, управо тај наслов, Незнавене науке незнавених професора се обновио прошле године, јер сам морао да се осврнем, на онај речник, недоношче црногорскога народног књижевног језика, који није ни проходао, а већ је пијенуо, чим је угледао свјетлост дана. Не можемо се одупријети чињеници, да нам је читава духовна вертикала исписана ћирилицом, од Печата Светога Саве, па до данашњих дана. Не може ме нико убиједити, да сам мањи Црногорац, од оних који признају црногорски језик, а ја га не признајем, нити да сам мањи родољуб и да мање волим Црну Гору од њих“, нагласио је проф. Шћепановић.

„Али, нека И мени буде дозвољено, да браним ћирилицу и Ћирилово писмо, јер, чињеница је, да смо још као студент у Никшићу, имали књижевне часописе, гдје смо, као студенти објављивали на ћирилици у неколико часописа, који су одједанпут нестали ја бих рекао, политичким изгоном ћирилице са говорног прстора Црне Горе и са говорног простора српског језика. Знамо, да је модерни српски језик, прошао скоро два вијека, јер је толико прошло од Вукове писменице и првог издања речника, да би дошао у данашње стање, које га је политички резало и сецкало, како би рекао Драгољуб Петровић, из њега су изниклли некакви запећци, опут босанског, хрватског, црногорског и других језик. Да ли је то научно, даг а може свако звати како хоће, ту науке нема. Требало је, послије овог несрећног времена и несрећних политичких захвата и удара са стране, да се српски говорни процтор овако парцелише, да имамо тзв. лингвисте, назови писце, да имамо назови интелектуалце, којима је битније, под којом су политичком капом, него дас у вјерници научне чињеницце. Ипак, ја сам оптимиста и поред свега, да ће на цијелом српском гооворном простору, опстати и српски језик и његово ппримарно писмо ћирилицца, а латиница је добро дошла и никада је нико неће изгонити из српског говорног и културног простора из простог разлога, што нам дјеца уче стране језике и сваки другачији однос према латиници, био би погубан за саму ћирилицу, за сам срспки народ и српски език, казао је поред осталог“, проф. дрр Михаило Шћепановић.

Др Педраг Зеновић, предсједник Савјета ЈУ Народна библиотека Будва је рекао, да ова расправа није настала случајно, јер је нужно да она буде форум супростављених ставова, да она нужно мора бити начин, да се јаве неке идеоллошке интерпретације, јер је то друштво у коме ми живимо и не желимо да, заташкавањем, или избјегавањем неких питања, нећемо заташкати проблем које чине напу културну стварност.

„Вјерујем, да ова генерација којој ја припадам, чува то једно писмо и да проба да га чува, не само од нестанка, или мање употребе, или мање видљивости, а све је то један вид нестанка, него да га чува и од оових идеолошких интерпретација, којима су скони и са једне и са друге стране оног нашег чувеног спецтра посјела. Ја сам сагласан, истиче професор Зеновић, да то што у црногорском Уставу постоји равноправвност ћирилице и латинице, изузетно је важно, иако мислим да ћирилица, како због дигитализације, тако и због неких идеолошких интерпретација, бива полако запостављана…..“ Држава би, истиче он, требала да чува ћирилицу, јер је она, један културни феномен и она као таква, има право да буде заштићена. јер, ако ми не његујемо ћирилицу, тешко је, да је било који закон, или било који декрет заштити.

Говорећи о низу аргумената на задату тему, Зеновић каже, да није за ријеч или, већ треба да буде и чирилица и латиница., што више и што љепше писати, јет је то богатство сваке цултуре и сваког појединца. Јер, важан аргумент је, да је различитост богатство. Јер, униформност било које врсте, није култура. Свако наметање било каквог обрасца, свака неслобода и ограничање мишјења, нужна је негација цултуре. Зато је нужно, да ми, као једна мала култура, чувамо И једно и друго, као дио свога богатства. И зато, за мене је и ћирила и латиница, казао је поред осталог Зеновић, јавља АРТ ПРЕСС.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: