Чији је дан побједе, или – чија је побједа

Пише: Емило Лабудовић

Мада не вриједи много, смио бих да заложим ову сиједу главу да, кад би се спровела анкета међу данашњом омладином, ни десет одсто њих не би знало који је сјутра датум и због чега је уопште важан. Дан побједе, један од највеличанственијих датума у новијој историји човјечанства, скоро да је изблиједио са календара и утонуо у сивило заборава. Нестао је са списка државних празника, склоњен из читанки, његове заставе више нијесу ни на пола копља. Дан побједе над фашизмом замаскиран је Даном Европе, оне Европе које не би ни било да није побијеђен фашизам. Оне Европе за коју је још маршал Жуков рекао „да нам никад неће опростити што смо је ослободили фашизма“! И није.

То стање и не би требало толико да чуди јер су у међувремену у свијету стасале генерације и генерације оних који нијесу „мирисали барут“, и страхоте Великог рата углавном доживљавају кроз домаће и америчке филмске блокбастере, да није скоро свакодневног упозорења на опасност од могућег повратка фашизма као идеологије и као праксе. Мада, одредница „повратак“ није прикладан за оно што никад није ни отишло.

У прилог овом историјском апсурду иде и чињеница да се као на потенцијалну опасност фашистичког „cam beka“ највише упире према Истоку и оним земљама чији је допринос његовом слому немјерљив и плаћен милионским жртвама. Данас Европа наводно стрепи од „ослободилаца“, оних који су њену слободу и демократију платили са преко 25 милиона жртава. По пропагандном наративу, који се упорно подгријава, авет фашизма више не станује у Европи, мада, из избора у изборе, у њеним државама све више васкрсавају политичка десница и њене идеологије. Не, из колијевке фашизма, из земље концентрационих логора, „фабрика смрти“, данас се упире прстом у Москву и оне државе и оне народе који су ту „умотворину западне демократије“ платили цијеном која се не да самјерити. Руси, Срби, Јевреји, Цигани… фале још само пси којима је, такође, све било забрањено.

Дан је побједе, али би многи, и овдје и напољу, то најрадије прећутали. И хтјели би да побједници не машу заставама слободе и побједе, јер гдје има побједе има и поражених. А „поражени“, жигосани неизбрисивим жигом злочина, нечовјечности, зла које ни најдивљије хорде кроз историју нијесу остављале за собом, данас би да буду побједници. И да им на ту „побједу“ ни у примисли не падне ни сјенка данашњег датума. Данас ти „побједници“ жртвом и моралним „побједником“ проглашавају и подржавају онај народ за који је чак и шизофрени Хитлер морао да нареди свом генералу да их заузда и спријечи да не чине најстравичније злочине над руским народом.

Дан је побједе, признао то неко или не, славио га или не, ишао на параду у Москву или не, и то ће остати истина коју ни једна ововремена гумица неће моћи да избрише. Одјеци силовитог марша улицама Москве и топовска канонада са Калемегдана довољно су гласни да потру мук којим би, наводно антифашистичка, Европа као и овај овдашњи антифашистички државни сурогат да се на 9. мај баце блатом заборава.
А ко заборави, заслужује да му се понови, истина је стара колико и цивилизација.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: