• Колумне
• Насловна
• Поглед
• Топ 0

Цигани (опет) лете у небо

1 година ‎ ИН4С

Емило Лабудовић

Пише: Емило Лабудовић

Ко није гледао филм овог наслова и разиграну и ништа мање распјевану Светлану Тому у главној улози, остао је ненадокнадиво ускраћен за суштину онога што се, колоквијално, назива љепотом циганског логора и живота ових вјечитих луталица и сањалица за далеким и недостижним хоризонтима. Живот овог народа са друштвене маргине одувијек је интригирао јавност и инспирисао најславније писце, пјеснике и редитеље, доносећи незаборавне стихове и слике и стварајући мит о народу којем ни небо није граница.

Али, иза те идиличне и фантазмагоричне слике и представе, крила се и још увијек се крије отужна и оптужујућа истина да су Цигани, (за мене су, уз изузетно поштовање, и даље то, увијек били и остају), у скоро свим друштвима само проблем. У сваком облику. Многострук и нерешив.

Цигани нијесу само на маргини друштва већ су и на маргини одговорности. Нека врста доброћудних духова „а ла Каспер” који се стално мотају ту око нас, без обавезе да буду примијећени (осим као проблем), схваћени и прихваћени. Тек и само онда када се деси неки екцес, пожар у њиховим картонским насељима, кад страдају као у Бару, кад их поплаве као на Талуму, кад… онда се друштво тргне из те социјалне учмалости и, по ко зна који пут, изрази неподијељену солидарност, обећа помоћ, бригу…. И то траје пар дана, а онда се, као циганска ватра, полако угаси и све опет покрију „сњегови, рузмарин и шаш”.

Као неко ко и даље живи неке од најљепших сјећања на дјетињство и на чергу „стрица” Идриза и „стрине” Саније и двоје њихове мусаве дјеце, са којима сам, безгранично се радујући њиховом доласку, сваке јесени и прољећа, уживао уз огњиште и звук чекића којим је Идриз поправљао котлове, присвајам право да о њима и даље размишљам као Циганима из Лоркине поезије. И да највећом преваром и шминком западњачке ароганције којом се настоји маскирати презир према маргиналцима, сматрам њихово прекрштавање у Роме.

Јер, Цигани су били и јесу људи и прије него су постали „роми”, што му дође на исто, и, убијеђен сам, да им ова новотарија није апсолутно промијенила ништа у друштвеном положају. Бар не на боље.

Сјећам се: прије скоро 20 година сам један „дневник” почео честитком дана Свете Бибије, највеће славе Цигана цијелог свијета, и изазвао запрепаштење и бурне реакције великог дијела јавности. Естаблишмента поготово. Јер, ко су, побогу, тамо неки Цигани и тамо нека Бибија па да се њима почне једна култна и недодирљива емисија каква је тада био тв дневник? Никад нијесам зажалио због тога, а никад нијесам ни помислио да сам урадио богзнашта за Цигане. Био је то само зрнце у мору пијеска дуга који имамо према овом народу који је ту, уз нас и поред нас, дио нас, дио без којег никада нећемо бити цјелина.

Свјестан сам чињенице с почетка овог текста да су Цигани „проблем” који се не само тешко решава, него се понекад чини нерешивим. Истина је и да се ни они сами пуно не труде да мијењају своју стварност, осим ако се не рчунају њихови „заступници” попут оног Гашија који је уочи сваких избора свој статус наплаћивао мешетарећи са личним картама, у корист… зна се кога. Али, Кинези кажу да и најдужи пут почиње првим кораком, а давно је минуо час када је ваљало запутити се. Нити они то могу без нас, нити ми то можемо без њих, али заједно би се могло. Корак по корак, мукотрпно, али упорно и без одустајања.

За трагедију у Бару одреда говоре да се очекивала и да је било само питање тренутка кад ће се десити. А то намеће кључно питање: ако се очекивала, ако се знало да ће се десити, што се није на вријеме реаговало. На чију савјест иду четири невине жртве, двије тек распупјеле младости, и је ли дан жалости довољан да се оперу руке од гарежи а савјест од кривице. И шта Цигани, барски, подгорички, никшићки, берански… имају од нашег саучешћа? Ништа, опет ништа, и само ништа.

Давно је речено да је много лакше доцирати и критиковати него радити, са чиме се апсолутно слажем. И нијесу ови редови уперени ни против кога, они само подсјећају да су Цигани ту, са свим својим проблемима али и са свим оним вриједностима и потенцијалима који само могу да нас као друштво обогате. Да су ту и кад не горе бараке и кад не плаве воде, и да ћемо једном морати да схватимо да су наша заједничка брига и обавеза. Што прије – то боље. Прије негдје што, опет, негдје „очекивано”, не плане.
Јер, „прољеће на моје раме слеће… “!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: