Четрдесет и пет минута на врху света
1 min read
Интервју са Драганом Рајбловић
Драгана Рајбловић ће остати уписана као прва Српкиња која се попела на највиши врх света. Њена авантура почела је са напуштањем сталног посла и покушајем да оствари свој сан. Канцеларију и рачунар заменила је планинарским штаповима и боравком у природи. Завршила је курс спелеологије, планинарења и алпинизма, била је на свим планинским висовима у Србији и окружењу. Жеља за успоном постајала је све снажнија те је она путовала широм Европе како би се пела на све више планинске масиве. Приликом експедиције на Елбрус (Кавказ) била је препозната као добар кандидат за успон на Монт Еверест.
„Сви ми који смо били одабрани у тим за успон на Еверест смо постепено ишли на све веће висине. Прво смо ишли на Хималаје, на врх од шест хиљада и двеста метара на Ајланд Пик. Следеће године смо ишли на шести врх по висини на свету на Чоју. Укупно на свету је четрнаест највиших врхова преко осам хиљада метара и налазе се у масиву Хималаја и једним делом у масиву Каракорума, који се надовезује на масив Хималаја“, каже саговорница.
Иако је уписана у листу „Знамените жене Србије“, Драгана подвлачи да јој мотив није био исписивање историје.
„Стварно ми у почетку није био мотив да ја будем прва, да је у том моменту била још нека женска особа, која је ишла са нама, заиста не бих осећала ривалство. Мотив је био и то што ми се указала прилика да идем на Хималаје“, објашњава она.
Колико је боравак на оваквим висинама опасан сведочи и њено искуство у коме су је тренуци делили од губитка шаке. „Ја сам у једном моменту скинула рукавицу како бих се лакше ухватила за стену. Тек што сам је скинула рука је почела да ми нестаје од хладноће и више је нисам осећала. Брзо сам вратила руку у рукавицу. Да сам којим случајем прислонила руку на стену, она би се залепила и ја бих данас била без коже на руци“, закључује саговорница.
Успон на врх био је праћен искушењима, самоћом и преиспитивањима. Ипак све дилеме и недоумице она је остављала иза себе, на врх се попела са нешто мало више од четрдесет килограма, колико је тада имала, и са најзначајнијим ситницама које су је сећале на породицу и пријатеље, али и на њен Београд.
