Четкицом је заустављао време: У Паризу преминуо српски сликар Марко Ступар

Марко Ступар
Уђем у слику и тражим самога себе. И права је радост када остварим контакт четке, слике, себе и света.
Увек ми је била жеља да људи на мојим сликама шапућу, а да се њихов жамор чује с платна. Да међу собом успостављају дијалог и хумане односе. Нажалост, данас је све мање интиме и некадашње финоће.
Тако је, у једном од својих интервјуа које је радо давао за „Новости“, говорио велики српски и француски сликар Марко Ступар (85), који је у недељу увече преминио у Граду светлости. Вест о његовој смрти саопштила је јуче сликарева породица.
Ступару је пре неколико дана изненада позлило, а преминуо је у париској болници „Сен Луј“, у присуству својих најближих, супруге Адне и кћерке Наташе.
Интимиста и урбани импресиониста, верни бележник париског пулса, четкицом је заустављао време. На Монмартру је био у свом природном окружењу. Његово сликарство је било монмартровско, али не само. Има на његовим платнима и његовог родног краја, и Венеције, и атлантске обале, и Београда. Сликао је дорћолске мотиве и Теразије из хотела „Москва“.
Рођен је 1936. године у Босанском Петровцу. Имао је тешко детињство. Одмах после рата остао је без оца.
– Страдало ми је много родбине. Из мог краја су напунили Јасеновац! Крајина је много пропатила. Обнавља се то код нас. Тај наш врући Балкан! Вечито смо у концентричним круговима. И стално страдамо. Сутра ће, ево, трагична годишњица „Олује“ – рекао је када смо последњи пут разговарали у августу прошле године.
У Паризу је живео и радио више од пола века. Пошао је неизбежним путем своје уметничке генерације. Дошао је на три месеца и остао. Волео је Русију, своје словенско порекло и ону праву Француску.
Париз, његове улице, тргови око којих живот непрестано кружи, паркови, кафеи у којима букти уметност, непрестано су га инспирисали.
– Париз је за увек. Град који живи више живота одједном. И сваки живот има своје боје и своје време – сматрао је.
А када би га питали шта га то инспирише на мрком асфалту, без премишљања би одговарао:
– Све! Сва та врева, камиони, атмосфера, загађење. Све скупа. Градска прашина. То је наша реалност. Ко хоће да слика живот, онда је то град више него природа. Више је ту динамике и живота. Погледаш детаљ у граду и видиш слику!
Париз је, због короне, у међувремену, утихнуо. У тој тишини, отишао је и Марко. Имао је своје виђење на пандемију.
– Само Бог зна шта ради. Кажњени смо страшно. Претерали смо у бахатости – говорио је, истичући да је свет захватила велика духовна криза, да људи више не верују ни у шта.
Много је волео Србију и свој Грмеч. Жалио због страдања свог народа. Истицао да, кад се оде далеко, љубав према пореклу буде још јача.
– Нисам веровао да ћу остарити – причао је, присећајући се голготе из детињства.
Желео је да још једном посети Београд, Бањалуку.
– Кад бих могао „Оријент експресом“! Имам осећај да ће свим сјајем једном поново клизнути низ шине – поверио се.
Жеља му се није испунила.
Били су част и задовољство свих ових година попити чашу вина у башти ресторана сачуваног у раму Маркове слике.
(Новости)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:


Mnogo voliš Srbiju, Beograd, Banjaluku, Rusiju, Grmeč, patiš za njima, a 50 godina živiš u Parizu gde ih pljuju i omalovažavaju, pa i bombarduju, i ne padne ti na pamet da se vratiš, a možeš, zvuči malo demagoški
Taman imaš stavove preko koljena.. Nije sve to tako prijatelju kako reče..