Четкицом је заустављао време: У Паризу преминуо српски сликар Марко Ступар

Уђем у слику и тражим самога себе. И права је радост када остварим контакт четке, слике, себе и света.
Увек ми је била жеља да људи на мојим сликама шапућу, а да се њихов жамор чује с платна. Да међу собом успостављају дијалог и хумане односе. Нажалост, данас је све мање интиме и некадашње финоће.

Тако је, у једном од својих интервјуа које је радо давао за „Новости“, говорио велики српски и француски сликар Марко Ступар (85), који је у недељу увече преминио у Граду светлости. Вест о његовој смрти саопштила је јуче сликарева породица.

Ступару је пре неколико дана изненада позлило, а преминуо је у париској болници „Сен Луј“, у присуству својих најближих, супруге Адне и кћерке Наташе.

Интимиста и урбани импресиониста, верни бележник париског пулса, четкицом је заустављао време. На Монмартру је био у свом природном окружењу. Његово сликарство је било монмартровско, али не само. Има на његовим платнима и његовог родног краја, и Венеције, и атлантске обале, и Београда. Сликао је дорћолске мотиве и Теразије из хотела „Москва“.

Рођен је 1936. године у Босанском Петровцу. Имао је тешко детињство. Одмах после рата остао је без оца.

– Страдало ми је много родбине. Из мог краја су напунили Јасеновац! Крајина је много пропатила. Обнавља се то код нас. Тај наш врући Балкан! Вечито смо у концентричним круговима. И стално страдамо. Сутра ће, ево, трагична годишњица „Олује“ – рекао је када смо последњи пут разговарали у августу прошле године.

У Паризу је живео и радио више од пола века. Пошао је неизбежним путем своје уметничке генерације. Дошао је на три месеца и остао. Волео је Русију, своје словенско порекло и ону праву Француску.

Париз, његове улице, тргови око којих живот непрестано кружи, паркови, кафеи у којима букти уметност, непрестано су га инспирисали.

– Париз је за увек. Град који живи више живота одједном. И сваки живот има своје боје и своје време – сматрао је.

А када би га питали шта га то инспирише на мрком асфалту, без премишљања би одговарао:

– Све! Сва та врева, камиони, атмосфера, загађење. Све скупа. Градска прашина. То је наша реалност. Ко хоће да слика живот, онда је то град више него природа. Више је ту динамике и живота. Погледаш детаљ у граду и видиш слику!

Париз је, због короне, у међувремену, утихнуо. У тој тишини, отишао је и Марко. Имао је своје виђење на пандемију.

– Само Бог зна шта ради. Кажњени смо страшно. Претерали смо у бахатости – говорио је, истичући да је свет захватила велика духовна криза, да људи више не верују ни у шта.

Много је волео Србију и свој Грмеч. Жалио због страдања свог народа. Истицао да, кад се оде далеко, љубав према пореклу буде још јача.

– Нисам веровао да ћу остарити – причао је, присећајући се голготе из детињства.
Желео је да још једном посети Београд, Бањалуку.
– Кад бих могао „Оријент експресом“! Имам осећај да ће свим сјајем једном поново клизнути низ шине – поверио се.

Жеља му се није испунила.

Били су част и задовољство свих ових година попити чашу вина у башти ресторана сачуваног у раму Маркове слике.

(Новости)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: