Цетињска сага: Владика Василије, “Сима посрбљивач” и Мирослављево житије

Пише: Војин Грубач

Ових дана се расписао наш добри Миро, бајковити сањар са портала Аналитика, безазлени истраживач повијести Црне Горе, увијек спреман да јавности предостави нова скандалозна чуда с“оне стране свемира историје”. (1)

Успут се љути на портал ИН4С што није пренио нека његова реаговања, заборављајући да напомене читаоцима да Инфорс ипак преноси његове текстове, за разлику од портала на којем пише – који не преноси текстове неистомишљеника.

Поред свега тога, добри Миро је на својој ФБ страници реаговао на тезу господина Саше Кустудића да његови Ћосовићи воде поријекло из Фоче, демантујући то изјавом: “Никад у животу у Фочи нијесам био”, а потом одбивши Сашин позив да рођацима “оде у Фочу и обере шљиве”.

Елем, како добри Миро има осјећај да га портал ИН4С игнорише, то се намеће као лијепа обавеза да се ти “гријеси” Инфорса “сперу” овим освртом, којег Аналитика неће објавити, нити у назнакама.       

Оклеветали су ме да немам диплому, коју немам

И тако, у тексту од прије пар дана, објављеном на “Аналитици” под називом: “Раичевић Ћосовићу: Ви сте изузетно писмени, најангажованији и најозбиљнији сте црногорски историчар”(1), колега Мирослав Ћосовић се жали јавности “Аналитике” на своју злехуду судбину, и каже:

“Портал ИН4С је објавио о мени најклеветничкији могући чланак – “Црногорски гуру публициста Мирослав Ћосовић: Нема диплому и полуписмен”,  који није имао никакве везе са темама о којима пишем”. (1)

Ћосовић je потом објаснио своjим читаоцима, дајући себи на значају, да је тај “текст од 4 реченице” – “заједнички састављала цијела редакција”.

Ево те четири реченице “цијеле редакције”: “Црногорски публициста, Мирослав Ћосовић, који је између осталог најпознатији јавности по „открићу“ да је Никола Тесла био Црногорац, или бриљантној тези да су Црногорци мјешавина Влаха и Албанаца, Mорлоци – нема факултетску диплому.

Очигледно да своја знања и сазнања проналази у књигама, које нама осталима нијесу на дохват руке.”  

Наиме, у његовој биографији која кружи друштвеним мрежама, стоји да он нема факултет, али авај, није га имао ни Никола Тесла, „лијепо је објашњено“ у биографији.

Напоменуто је да пише латиницом, да користи црногорска непостојећа слова, али ето, омакне му се некад па и ћирилицу користи.” (2)

И тако, то је била та кратка Инфорсова обрада биографије Ћосовића са Википедије, која је и данас остала иста, само што више послије информације: “Није факултетски образован”, више не пише: “Као што ни нпр. Никола Тесла није био.” (2)

Ипак, тешко се отети утиску да је управо Мирослав написао оправдавајући елемент биографије на Википедији, па је потом њега избрисао послије текста на ИН4С.  (2)

Углавном, испало је да је портал ИН4С “оклеветао Ћосовића” рекавши да он нема диплому факултета, а оклеветани Мирослав је на ту клевету одговорио потврдом да он те дипломе заиста и нема. Лијепо, а што се тада Миро љути?

Миро се љути јер му Инфорс није допустио објашњење – зашто дипломе нема, и што му она није потребна! 

Војин Николајевич исправља ту грешку, те сада објављује интересанту Мирову верзију сопствене биографије, која звучи помало дјетињасто, али мелодично и с особитом нарацијом.

Научници и интелектуалци нијесу моја циљна читалачка група

Наиме, Миро у свом тексту наводи следеће податке о себи: “Ја сам као тинејџер одлучио да ћу да се бавим приватним бизнисом, и бавио сам се, двадесетак година, што добро знају у редакцији ИН4С. Имао сам своје радње и касније сам трговао на берзи. Никада нијесам уписао факултет. Да сам се одлучио да га упишем завршио бих га, наравно.

Деведесетих сам куповао разне књиге које су се бавиле историјом Црногораца, међу њима и књиге Радослава Ротковића, др Ротковић је дао у својим књигама многе занимљиве детаље из прошлости.

Постоје на десетине хиљада људи који имају дипломе, за те људе знају само на послу и чланови њихове породице, а знамо и да постоје хиљаде њих са дипломама који су написали књиге – које нико не чита.

Почетком двијехиљадитих, кад сам се прикопчао на интернет, многе ствари су ми постале јасније.

Неколико пута сам писао, у предговору прве књиге и касније, сад опет понављам – научници и интелектуалци нијесу моја циљна читалачка група, већ прије свега пишем књиге да би их читао што шири круг људи, а ако хоће научници да ми читају књиге, немам ништа против, радујем се томе.

Или ће ми писање бити прихваћено или неће бити, диплома и титула ту не могу пуно да помогну, јер и без дипломе могу да добијем знање које ми је потребно, бар ја тако мислим, нико ми још увијек не брани да проналазим књиге које ме интересују.

Не пишем књиге као што их пишу скоро сви научници код нас, они их пишу – да би им те књиге читало 50 њихових колега.

Не желим да мијењам стил писања: Прије 10-так година сам први пут у животу помислио да могу да напишем документарну књигу, а крајем 2009. почео да је пишем, и објавио је 2013. године.

Мислим да је јасно да сам могао још тада, или раније (а могу и сад), да упишем факултет, давно бих имао диплому.

Али нијесам хтио и не планирам, зато што ја мислим да ако је моје писање квалитетно, оно ће остати, бићу читан и биће прихваћено, ако није квалитетно – никаква му диплома не може помоћи.”

Ћосовић о себи: Да сам историчар –  нико ме не би читао

Миро потом објашњава: “Такође, јако ми је важно да не мијењам стил писања, са дипломом бих требао да пишем по академским нормама, хладно, одмјерено – уштогљено, кад бих као дипломирани историчар писао стилом којим сад пишем (мислим на стил!) колеге би ме убрзо критиковале, и оградиле се од мене.

Ево конкретног примјера. Да сам био дипломирани историчар (или нешто више) мојој књизи “Његош је измислио српску народност Црногораца” бих дао наслов “Неки аспекти ширења српске националне идеје у Црној Гори” и онда то не би читао скоро нико.” (1)

Укратко, Ћосовић је својој читалачкој публици објаснио да нема факултет, и да га не жели имати јер историчаре нико не чита, осим њихових 50 колега.

Опет, увидио је да би са дипломом факултета његов слободни стил писања добио “уштогљеност” па га нико не би читао, што значи да би га факултет само деградирао до ништице?!

Ћосовић се не зауставља на реченом, већ наставља овако: “По мојој процјени 90% Црногораца који су завршили факултет, послије факултета више не читају књиге. Већина од оних који су завршили факултете више никада не прочитају иједну једину књигу.

А  међу Црногорцима (свих нација) који нијесу завршили факултете – књиге не чита неких 97-98% људи. Од оних становника Црне Горе који нијесу завршили факултет – један од тридесет (или педесет) чита књиге, мислим да је то реалан број.”  (1)

И то је та срж Ћосовићеве биографије о себи, коју је написао на “Аналитици”, па тврди да му је ИН4С није објавио прије једанаест мјесеци, желећи да сакрије његово славно житије?!

Мирослављево житије, из приложеног се види, није биографија већ оправдавање и самохвалисање, као и наслов који је одабрао да мало узвиси свој его, што је симпатично.

Још је симпатичније његово отворено исмијавање историчара из свог црногорског дукљанског круга, којима индиректно поручује да нису интересантни јавности.

Самим тим, могу своје факултетске дипломе и докторске дисертације “бацити у мутну Морачу”, јер је он, Миро, ту да без “непотребне историјске науке” грађанима објасни све неопходне “научне истине”.  

Мира шокирали – интернет посрбљивачи, са србизаторским објашњењима

Поред свега наведеног, Мирослав је у тексту навео мотиве свог писања, те- шта се десило када се први пут прикопчао на Интернет и видио “посрбљиваче”, па каже: “Читао сам коментаре испод текстова на разним политичким и других порталима и видио сам да је главни национални “спорт” Срба, којим се бави бар неколико стотина хиљада истих – посрбљавање.

Читао сам писаније бројних аматерских интернет посрбљивача, а наравно, ту су била и србизаторска објашњења плаћених, образованих Срба – да су Црногорци и сви народи око Срба, заправо Срби, само то не знају.” (1)

Укратко, када је видио интернет посрбљиваче, са својим србизаторским објашњењима, приватни подузетник Мирослав Ћосовић је одлучио да постане популарни публициста и научник, као  супротност неспособним и уштогљеним- дипломираним дукљанским историчарима.   

Кључни догађај,  који му је дао прави импулс, Миро описује овако: “Године 1991. сам у једној Монтексовој продавници украсне керамике купио посљедњи у тој радњи, фототипски примјерак књиге “Историја о Черној Гори” владике Василија Петровића Његоша (оригинал је написан 1754.) и у књизи прочитао, први пут у животу, то су од мене и мојих вршњака сакрили:

“И тада Баоша би зетски херцег, али не хтједе заједно са царевим убицом кнезом Вуканом ступити у бој против Турака, а мало гђе Србљи битку добише без Црногораца и Брђана”.

Тада се десио “прелом у глави”, па Миро каже: “Био сам шокиран, послије свег оног трућања о Косову, о Обилићу, о изгубљеном царству, о злехудој судбини, трућања која сам слушао у школи, у кафанама, у друштву, од старијих, истина је гласила: моји преци и преци Црногораца нијесу пошли у тај бој,  није их занимао.”

И на крају, поентирање: “Одмах ми је било да јасно да је цијела национална историја, она коју смо учили у Црној Гори – лажирана, владика Василије Петровић је са својом књигом из половине 18. вијека извршио на мене велики утицај.” (1)

Послије овога што је рекао Миро, и ја сам такође шокиран, јер сам схватио да добри наш Миро још није прочитао дотичну књигу владике Василија Петровића Његоша, иако је купио прије 28 година “у једној Монтексовој продавници украсне керамике”.

Владика Василије – Славни војвода Милош Обиљевић

Да напоменемо, тврдећи да је купљену књигу “Историја о Черној Гори” владике Василија Петровића Његоша темељно изучио, Ћосовић обавјештава своје читаоце, који је нису читали,  да су му се послије њеног читања разбиле све илузије везане за  “свo оно трућањe о Косову, о Обилићу, о изгубљеном царству, о злехудој судбини”, све напомињући “трућања која сам слушао у школи, у кафанама, у друштву, од старијих!”

Елем, како читаоци Ћосовићевог текста такође нису читали ту књигу, ред је да цитирамо шта владика Василије Петровић као “смјерни пастир славеносрпскога црногорскога народа” у њој пише о Косову и Обилићу.

Владика Василије у тој књизи каже ово:

“Кнез Лазар поче одмах да сакупља војску, да прије изађе пред цара Мурата на поље Косово. С јужне стране бијаше турска војска, са сјеверне стране српска војска стајаше против турске као ријека против великога мора.

Српску војску је предводио славни војвода Милош Обиљевић зет кнеза Лазара; а босанску коњицу водио је други зет кнеза Лазара, војвода Вукан Бранковић, варалица који се договори с царем Муратом и обећа му да ће издати кнеза Лазара, но се бојао од војводе Милоша Обиљевића, кога је непрестано клеветао, али му праведни господар кнез Лазар није хтио вјеровати, очекујући херцега зетскога господина Баошу, који још није стигао него сакупља војску и креће према кнезу Лазару.” (3)

Василије Петровић потом наставља овако: “Тада кнезу Лазару жао бијаше што Вук Бранковић непрестано клевеће Милоша.

Позива своје војводе на вечеру да се провеселе с њиме заједно. Сједају господа око софре: Вук Бранковић, с лијеве, а старац Вратко Богдановић с десне стране кнеза Лазара, војвода Милош у дну софре наспрам кнеза Лазара, с десне и с лијеве стране двије војводе, Милош Топличанин и Иван Косанчић, и тада рече невјерни Вук Бранковић: “Погледај, велики господару, кнеже Лазаре, она тројица говоре о твоме злу, како ће те погубити на пољу Косову”.

У тај час кнез Лазар држаше у десници чашу пуну вина, али не мога пити ништа, јер га сузе облише, ни прозборити не мога, једва сљедећу ријеч изговори: “Још никад у српском народу невјерства није бивало своме господару, а сада чујем да је нова невјера смишљена од мога зета војводе Милоша Обиљевића, коме сам повјерио сву моју војску, још је са собом наговорио моје двије вјерне војводе, Милоша Топличанина и Ивана Косанчића. Здрав си, зете Милошу, вино попиј, а пехар ти на дар!”

Милош устаде и кнезу се смјерно поклони, говорећи: “Милостиви господару, ја сам <ти> вјеран, тако ми Бог помогао против цара Мурата, кога ћу сјутра убити и цијеломе свијету показати своју вјерност, а сву војску предајем теби, милостивоме господару, али чувај се, господару мој, невјере Вукана Бранковића, који тебе лаже, а нас клевеће. Поћи ћу рано, цара Мурата ћу убити, а послије тога не знам шта ће бити”.

У тај час иза софре изађе и с њим обје војводе, Милош Топличанин и Иван Косанчић, и рано узјахаше на добре коње, одјурише према турском логору. Страже турске казаше цару Мурату, и овај мишљаше да они иду да се потурче, и веома се обрадова Милошу Обиљевићу, као главном војсковођи кнеза Лазара.

Милош Обиљевић уђе сам под шатор и цар му рече: “Добро дошао, Милошу, имаћеш код мене доста сваке милости!” Милош рече: “Имам доста сваке милости у господара мога, славног кнеза Лазара!” И у тај час цару Мурату прободе мачем срце и овај паде наузнак мртав. Још Милош ту уби главнога < великога> везира и царева благајника.” (3)

Обиљевић Милош као муња из шатора изађе: “Пут треба мачем пробити!”

Владика Василије даље приповиједа шта је било овако: “Обиљевић Милош као муња из шатора изађе, појаха коња и двојици другова рече: “Пут треба мачем пробити!” Турци повикаше: “Милош уби цара!“

На њих многи Турци нападоше, три војводе без милости многе Турке побише, брзо се из логора турског хтједоше назад пробити и кнезу Лазару јавити да је турски цар Мурат убијен; У том часу Турци обојицу војвода убише, Топличанина и Косанчића. Видјећи да су му другови погинули, Обиљевић опет полетје у бој и опет много Турака уби.

Турци око њега пободоше у земљу копља, окренувши врхове нагоре, те се Обиљевића коњ набоде на копља.

Војвода Милош се својим копљем трипут подуприје, скочи први пут око 20 корака, други пут 25. трећи пут 40 корака, о чему и до данас на пољу Косову знаци осташе.

Милошу се сломи копље, и окружи га мноштво Турака, ухватише га жива и одведоше цареву сину Бојазиту Првом; Бојазит се осоколи и тада са свом војском крену према српском логору.

Кнез Лазар је сам командовао војском, а издајник Вук Бранковић из логора српског побјеже на страну и далеко одведе 12 хиљада Босанаца одличне коњице.

Кнез Лазар рече: “Ко љуби Христа и жели милост божију нека иде са мном да пролијемо крв за вјеру и цркву, за отаџбину и славу; ко ли неће милости божије, нека иде за проклетим Вуканом Бранковићем!”

И другог сата дана почеше бој и до поднева Србљи веома много Турке убијаху и шест паша са свом <војском> побише. И да издајник не утече са 12 хиљада коњаника, могаху тог дана сву силу турску побити.” (3)

Наравно, Владика Василије се осврнуо и на “херцега зетскога господина Баошу”, рекавши: “Баоша, којега прије споменух, трећи дан стиже на Косово послије оне битке, која би године 6897. од настанка свијета, а од рођења Христова 1389, 15. дана мјесеца јуна. Баоша, у тузи великој што у бој није стигао, гњеван бијаше на издајника Вука Бранковића, којега је послије својом руком убио.” (3)

Великосрпско “трућање” у књизи владике Василија

Елем, постоји неки благи осјећај да Миру украсна керамика и даље титра пред очима, те да му тај одсјај неће дозволити да икада до краја прочита књигу владике Василија?!

Уштогљеним, научним изразом речено, због тога што није прочитао дотичну књигу, све су прилике да Миро спада у категорију оних Црногораца,  коју је сам овако дефинисао: ”Meђу Црногорцима који нијесу завршили факултете – књиге не чита неких 97-98%”!

Да је Миро прочитао књигу владике Василија, коју је 1991. купио, рекао би нам да се шокирао јер је у њој видио, како  каже- “свo оно трућањe о Косову, о Обилићу, о изгубљеном царству, о злехудој судбини”! Али, нажалост, није је прочитао.

Опет, Миро каже да је, “прочитавши књигу”, закључио у вези Косовског боја следеће: ”Mоји преци и преци Црногораца нијесу пошли у тај бој,  није их занимао”, а владика Василије каже да су Зећани у тај бој пошли, јер их је бој занимао, те да “Баоша, у тузи великој што у бој није стигао, гњеван бијаше на издајника Вука Бранковића, којега је послије својом руком убио”! (3)

Клизави историографски “сексодром” у двије варијанте

Мирослав је могао прочитати и друге историјске изворе око Косовског боја, по којима је Ђурађ Други Страцимировић Балшић, нажалост, три године прије Косовског боја био принуђен да потпише 1386. године уговор са Турцима.

Хронике тврде да је чак подстицао упад Турака у хришћанску Босну, па и учествовао са Отоманима у нападу на босанску територију Твртка Првог.

Тај Ђурађ Други, господар Зете, је 1388. године учествовао у другом нападу Турака на хришћане Босне, што је- заиста куриозитет, јер је већ следеће године био Косовски бој.

Осим тога, Мирослав брка појмове! Tада није било ријечи о Црногорцима већ о Зећанима, јер се тадашња територија Зете уопште не поклапа са данашњом територијом Црне Горе.

Наиме, у територију те Зете су улазили данашњи градови: Подгорица, Даниловград, Цетиње, Плав,као и јадранска обала од Боке до Љеша, али и Скадар и Метохија, као-  рецимо: Пећ и Призрен, при чему Бока није била у њеном саставу!

На другој страни, сјеверна половина данашње Црне Горе, пред Косовским бојем, није била у саставу Зете, већ се радило о посједима Вука Бранковића. 

У посједу Вука Бранковића су били, рецимо: данашњи Никшић, Мојковац, Колашин, Беране, Рожаје и све што је сјеверно од њих.

Оваква подјела територије, и миграције које су потом услиједиле, онемогућавају било какву децидност и спектакуларност политичке провинијенције.   

Тако Миру,  умјесто тезе о Црногорцима и њиховој незаинтересованости за Косовски бој, остају двије варијанте везане за Зету.

Прва, коју може прочитати у књизи владике Василија o “кашњењу Баоше на бој”, а друга- да је Ђурађ Други био заузет, јер је са Турцима ишао у бој против хришћана Босне.

Чини се да је љепша прва варијанта, јер друга може изазвати осјећај стида, рецимо.

Од владике Василија до Симеона Симе Сарајлије

И тако, не прочитавши књигу из 1754. која му је свједочила о косовском миту у Црној Гори, велики сањар с портала “Аналитика”, господин Мирослав Ћосовић је нашао алтернативну верзију историје.

Наиме,  у једном свом бајковитом тексту (4) он је рекао следеће: “Црногорски интелектуалци стално говоре како је Његош отац Косовског мита у Црној Гори и култа Обилића, што је истина, али само дјелимична…

Данас десетине хиљада Црногораца са усхићењем говоре о Душану, о Карађорђу, о Обилићу, као о ликовима који њима припадају, наравно нијесу свјесни да њихово слављење Душана, Обилића, Карађорђа – је само реализовани маштовити национал-идеолошки програм Симе Сарајлије.” (4)

Полије тога увода, Ћосовић је устврдио: “Дакле, цијела је истина, а ово је дефиниција: Његошев национални и идеолошко-политички поглед на свијет креирао је Сима Милутиновић Сарајлија”, те спектакуларно закључује : “Сарајлија је посрбио Његоша, а Његош безбројне Црногорце”! (4)

Дакле, то је та верзија историје нашег доброг сањара Мирослава!? А владика Василије у својој књизи није само подстицао косовски мит, већ и о светом Сави рекао лијепе ријечи:

“У то вријеме њихов брат свети Сава из Атонске горе донесе мошти родитеља њиховог светог Симеона Немање, а помири Вукана с царем Стефаном, и од тога времена је кнез Вукан живио у Зети; од ове породице потичу зетски и црногорски херцези. Тамо у Зети је и свети Сава поставио првог архијереја Илариона Шишојевића године 6723 (прим. – по старом рачунању времена од почетне 5508. п.н.е).” (3)

Значи, по владици Василију, од Немањића “потичу зетски и црногорски херцези”, a свети Сава је основао Зетску епархију, за коју знамо да јој је сједиште било у Манастиру Светог арханђела Михаила, на Превлаци у Боки Которској!

Владика Вaсилије у тој књизи с усхићењем говори и о Стефану Душану или Душану Силном, којег он назива Стефан Силни или- Стефан Шести, па каже: “Oдатле Стефан Шести, силни цар, <нај> више с овим народом, многе земље освоји…” . (3)

Самим тим, сво то ширење српства, српских култова и митова, господин Ћосовић је могао прочитати у књизи владике Василија печатану 1754. године, коју је купио 1991. године, не прочитавши је до дана данашњега.

А владика Василије III Петровић Његош је рођен у Његушима 1709. године и владао Црном Гором, заједно са стрицем Савом Петровићем, од 1750. до 1766. године.

На предлог митрополита Саве, Василија Петровића је, 2. новембра  1750. године у Београду,хиротонисао у владику српски патријарх  Атанасије Други Гавриловић, у присуству три архијереја.

Владика Василије је умро  10. марта 1766. године у Петрограду, и сахрањен у петроградској Свето-Троицкој Александро-Невској лаври, у  Благовијештенској цркви.

Поред гроба владике Василија налази се и гроб српског патријаха Василија Првог (Јовановића- Бркића), који је умро 10. фебруара 1772. године, такође у Петрограду.

Мирослав: Српство је, са “исцрпљеним Симом” – стигло на Цетиње 1927!?

Елем, не треба искључити могућност да Мирослав није знао прочитати фототипско издање књиге “Историја о Черној Гори”, која је написана на њему неразумљивом језику, па му је неки шаљивџија превео три реченице, и  отприлике испричао шта тамо joш има, а чега не може бити.

Интересантно је што књиге владике Василија нема на порталу “Дигиталне библиотеке црногорске културе- Монтенегрина”?!

На том порталу има текст проф. др Божидара Шекуларца под називом “Владика Василије у црногорској повијесници”, гдје он кратко напомиње: “Владика Василије је, прије свега, значајан као писац прве историје Црне Горе, …”.

Шекуларац ништа не цитира из те књиге, вјероватно због тога што му се она идеолошки није допала до те мјере да га од ње само може- “срчика опалити” или инсулт “треснути”?!

Да ли из истог разлога, или због незнања језика књиге, наш добри Миро се одлучио на акцију прављења спектакла око личности Симе Милутиновића Сарајлије, нашег доброг Симеона.

Најљепши дио тога спектакла Миро је презентовао у свом тексту (5) из 2015. године гдје је јавности, на драматичан начин, испричао како се  Сима “дочепао Црна Горе”, да “посрби Црногорце”.

Ево пасуса тог текста: ”Од 12. до 30. септембра 1827. године Сима је боравио у Котору… Како није успио да добије визу, Милутиновић је 30. септембра побјегао из Котора преко Шпиљара и Мирца у Црну Гору.

Због густе магле тумарао је “осам дана без икака јела” по “пустој планини. не знајући на коју би страну имао окренути да дође на Цетиње”. Њега је видјело једно црногорско чобанче и о томе обавијестило неког старца, па су га њих двојица довели 7. октобра на “уру ноћи” у манастир на Цетиње, веома исцрпљеног.” (5)

Миро, потом, овако објашњава издешавано: “Тако је, ризикујући да сконча у планини, Сима Сарајлија у јесен 1927. непозван и нежељен пристигао на Цетиње”, па мисао закључио ускликом: “Српство је стигло на Цетиње!” (5)

Андријашевић: “Српска свијест у Црној Гори изворни је црногорски производ”!

Да је Миро икад прочитао “Историју о Черној Гори”, схватио би да је и без Симе српство било на Цетињу много прије 1754. године, када је књига блаженопочившег владике Василија издата.

А да не презире историчаре, као што их презире, могао је у огледу “Српство у Црној Гори”(6),црногорског историчара др Живка М. Андријашевића, прочитати следеће:

“Први владар династије Петровић Његош, владика Данило (1697 – 1735), знао је за митску причу о Косовском боју, па је 1714. године писао да су кнез Лазар и Милош Кобиловић (Обилић) ‘славно погинули са седам хиљада бораца, оставивши послије смрти вјечну славу’”(6).

Анријашевић у свом историјском огледу наводи:

“Српска свијест у Црној Гори несумњиво није била појава коју су црногорски владари из породице Петровић-Његош затекли утемељеном и снажном у црногорском друштву, већ је била појава коју су они сами развијали и учвршћивали”(6), па закључује:  

“Српска свијест у Црној Гори изворни је црногорски производ”!(6)

Управо зато, све су прилике да наш драги Мирослав није имао довољну концентрацију, као и знање језика, да савлада материју- што га је и омело да своје необичне визије и маште заокружи у логички прихватљиву цјелину.

Ипак, све што је радио има велики степен симпатичности, а за то “није потребан факултет, или нешто више”, како он то лијепо умије рећи, нити “брање шљива у Фочи”, што предлаже Саша, нити куповање књига која се неће прочитати.

Наш Миро има урођени шарм да пише дивне историјске бајке, љепше и занимљивије од бајки Андерсена, спектакуларније од филмова Стивена Спилберга.  

Референце:

(1) (“Раичевић Ћосовићу: Ви сте изузетно писмени, најангажованији и најозбиљнији сте црногорски историчар”, Мирослав Ћосовић,  портал “Аналитика”, 26. 10. 2019.)

(2) (“Црногорски гуру публициста Мирослав Ћосовић: Нема диплому и полуписмен”, портал “ИН4С”, 17. 12. 2018. године)

(3) (“Историја о Црној Гори”, Владика Василије Петровић Његош, 10. марта 1754. године, печатано  у Москви, портал “Пројекат Растко Цетиње”/ са руског превео проф. Радмило Маројевић)

(4) (“Какав је утицај Симо Сарајлија имао на Његоша?”, Мирослав Ћосовић, портал “Аналитика”,  05. 01. 2017.)

(5) (“Драгуљи историје: Сима Сарајлија Петру Другом: Српство стигло на Цетиње!”, Мирослав Ћосовић, портал “Аналитика”, 30. 12. 2015,)

(6) (“Српство у Црној Гори”, др Живкo М. Андријашевић, портал “Дигитална библиотека црногорске културе- Монтенегрина”)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: