Цетињем тамјан мирише
1 min read
Цетињски манастир
Пише: Свјетлана Самарџија
Обрастао у сивом кршу, омеђен високим листопадним дрвећем, сакривен међу камени загрљај, ушушкан лежи Цетињски манастир. Нити мањег града нити више историје. Још у петнаестом вијеку Иван Црнојевић сагради себи мјесто подно Ловћена, а Његош ту даде објединити свјетовну и вјерску власт. Калдрма која одолијева времену понегдје обрасла у густу маховину одаје мирис земље, који, помијешан са мирисом тамјана из манстирских одаја оставља живи печат на срцу.
Цијеливам Манастирска врата, љубим камен упијајући у себе дијелове бурне историје овог мјеста. Понизно прилазим малој цркви унутар зидина поклањаући се светињама. Погнуте главе сузе ми се слише низ блиједо лице, а кроз мисли бруји глас Блаженопочившег Митрополита и оца нашег Амфилохија док цитира Његоша: „Ми смо луча тамом обузета“. Данас на Цетињу гори посебна луча и то у дјелима овог већ светог човјека. Та луча обасјава милошћу и грије срце.
Једна трајна успомена оставиће вјечни траг на мојој души, а то је неугасло сјећање на Амфилохија Радовића, лучоношу и просвјетитеља, професора и спаситеља, тог старца са искричавим дјетињим очима. Упознајући Њега, значило је носити крст и благослов, стајати уз Његову мантију видало је све ране. И данас, на Цетињу осјећам мирис буђења траве, прољетњег пољског цвијећа и старог камена помијешаног са манастирским тамјаном, и цио овај индустријско-капиталистички напредак не може замијенити мирис душе нашег Митрополита уткан кроз Његов благослов и вјеру у људскост човјечанства.
Тутањ вјетра који долази из правца Ћипура доноси кас дивљих коња из османског времена и звоњаву Дворске цркве Пресвете Богородице коју даде саградити господар Зете, Иван Црнојевић. Звук свештеничке кадионице враћа ме оцу Амфилохију и Његовим проповиједима у којима је дао сјединити највеће теолошке мисли са данашњицом. Тешко је. Срце се окреће са ритмом вјетра очекујући Његов глас на вратима Цетињског манастира. Када смо се упознали на Научном скупу о господарима Црнојевићима и везирима Бушатлијама глас ми је подрхтавао док сам цјеливала Његову десницу спуштајући му главу у крило. Од тада, сваки наш сусрет био је прелијепо сјећање преточено у историјске приче и благослов. Чак и у ноћи док сам бдјела над одром држећи му топлу руку само на једном мјесту модру од браониле могла сам изнова да чујем приче и савјете, могла сам да примим благослов за живота упамћен, благослов богоугодног човјека који упали свјетло православља на Истоку, који обасја Духом Светим Црну Гору.
Мили Владико, још твоје стопе корачају Цетињским манастиром, будним те држе срца свих нас што си нас оплеменио, посавјетовао, помагао и што си сваком од нас оставио по један аманет да га завршимо.
У сваком нашем, православном бићу, уткано је вјечно кандило средњовјековне битке одигране на светом Косову пољу, сачувано је опредјељење сваког човјека за Небо, за прве, древне, аутокефалне и Светосавске цркве омеђене златним ореолом Немањића. Таква је и Зетска катедра, сачувана од вијекова заборава, везана духовним стегнима Балшића и Црнојевића, овјенчана камиларком Петровића и вјечно засијала крстом побједе највећег мироносца и теолога нашега времена, потомка славних морачких војвода, просветитеља мога срца, оца и митрополита Амфилохија Радовића.
