Цетиње сјутра (други дио)

Пише: Ранко Рајковић

Толеранција града Цетиња према институцијама чији је домаћин мора бити на високом нивоу. Толеранција према званичним државним лицима и вјерским поглаварима који столују или мисионарски обилазе Цетиње на још вишем нивоу. Толеранција према слободи исказивања политичког става код појединаца који то раде на културан начин, треба да буде на највишем нивоу. Само тако ће Цетиње задобити повјерење јавности и људи који га посјећују. Поправиће негативности које су се везале за његово име.

Мислим да би Цетиње на прагматичан начин требало сарађивати са Митрополијом црногорско-приморском. Град би, на примјер, могао омогућити изградњу манастирских конака који би повећали смештајне капацитете Цетиња у сврху развијања вјерског туризма, а све у духу уважавања религијских обичаја и градских стандарда. Корисно би било популаризовати ходочасничке туре ка Цетињском манастиру, организованти излете према сакралним објектима који се налазе под његовом ингеренцијом и у лијепом су природном окружењу.

Таквих тура има по Француској (Лурд), Италији (Асиз), Грчкој (Света Гора), Шпанији (Сантјаго де Компостела). Зашто се и мала Црна Гора захваљујући трима великим хришћанским светињама које се чувају на Цетињу не би могла наћи у Европском ходочасничком водичу.

Зашто Цетиње не би заједнички са Митрополијом црногорско-приморском активирало сопствени Ходочаснички пут. Нека никога не уплаши таква сарадња, јер би се дешавала на плану економије и туризма а не у домену секуларизације друштва. Економско и туристичко партнерство не треба ни у чему повезивати са теократијом и политиком.

О потенцијалима вјерског туризма који би се развијао на бази посјета трима хришћанским светињама доста је речено. Ту не треба ништа предузимати изван онога што већ постоји. Икону Богородице Филермосе туристи би обилазили у цетињском музеју, а руку Светог Јована Крститеља и честицу часног крста у Манастиру. Туристима само треба предочити да је физичка дистанца између тих светиња свега 200 метара. Лако би им се направио усаглашен план обиласка светиња садејством музеја и Манастира. Наравно тај простор између музеја и Манастира требало би бити заштићен у својој хармоничној природности, без икаквих визуелих, звуковних, сценских, профаних ремећења са стране. Ослобођен сваког ризика и могућих непријатности простор би био идеалан и за туристичке обиласке и за исказивање религијских осјећања. Сигуран сам да би му многи похрлили у посјету.

Зашто Митрополија црногорско-приморска са својим малим манастирским економијама не би постала партнер Цетињу на пољу производње хране, пласмана одређених производа који долазе из монашких братстава, организовању помоћи и бриге за стара и немоћна лица. Зашто се општина Цетиње и Митрополија црногорско-приморска не би удружиле и повећале број оброка у народним кухињама за социјално угрожене Цетињане. Зашто не би сарађивали у хуманитарним и добротворним акцијама. Све то не значи да се расправе о црквеној историји, праву, канонима, аутокефалности и спорењима разних врста не могу наставити на неким другим мјестима.

Цетињски Манастир би могао са својим културно вјерским садржајима и сакралним објектима под својом јурисдикцијом током цијеле године привући значајан број посјетилаца који би практиковали вјерски туризам на Цетињу. Томе треба придодати и велико интересовање за сакралне објекте као излетишта која се налазе на ријечком граду Ободу, на острвским манастирима и црквицама у базену Скадарског језера чији један дио територијално припада општини Цетиње (Обод, Жабљак Црнојевића, манастир Ком). Не треба заборавити да су и остале цркве и манастири у планинским предјелима Црне Горе под управом Митрополије црногорско-приморске чије је сједиште на Цетињу. Има ли ишта природније од тога да црквено сједиште Црне Горе буде у блиским и партнерским односима са политичко административним сједиштем престоног града Цетиња.

Не би било добро да ЦЕТИЊЕ СЈУТРА остане арогантно, самољубиво и изоловано по питањима улоге религије, националне историје, сакралних садржаја и вјерског дјеловања у животу престоног града и Црне Горе уопште. Било би пожељно да Цетиње уважава друге историје и културе, да учи из њихових искустава чак и када су сукобљене, да се мијења као град и прилагођава свом окружењу и савременом свијету. Нужно је да Цетиње у том балансирању прихвати националне културе свих народа на цивилизован и безконфликтан начин.

Важно је да се управо кроз такве особине Цетиње припреми за ново доба и оне људе који ће посјећивати град, боравити у њему и с радошћу му се враћати. Да ли ће у томе Цетиње успјети зависи од воље, од професионализма, од разума и уредности. Што подразумијевамо под тим. Туристи који посјете Цетиње не треба да буду затрпани симболима и политичким обиљежјима који данас доминирају Цетињем. Посјетиоци не треба да присуствују нашим политичким размирницама, инатима, надгорњавањима, бахатостима и неукусима.

Цетиње треба да истакне у први план и посвети се ономе што му је подарила природна околина, топографија, клима, географски положај и урбанисти који су наш град обликовали још прије сто година.

Споменична историја Црне Горе коју чува Цетиње не треба да се преплиће и доводи у везу са актуелном политиком. Она је заједничко добро на које се не може полагати тапија, нити се искоришћавати у политичко пропагандне сврхе.

Цетиње сјутра треба да потисне теме које могу довести до сукоба на нивоу приземених политичких обрачуна који су резултирали ставовима ко је добродошао а ко није пожељан на Цетињу.

У прилог Цетињу сјутра понудићу нешто од својих скромних сазнања. Као метеоролог кренућу од професије. Рећи ћу нешто о клими и топографији, али не с аспекта који урачунува негативна дејства биометеоролошких параметара Цетињског поднебља, интезивних кишних епизода, депресија, меланхолије, агресивности већ од управо супротног доживљаја климе, од климе комфора на коју Цетиње може да рачуна. Цетиње је живописни градић удаљен 30 километара од мора и исто толико од Подгорице главног града у коме живи једна трећина становништва Црне Горе. Цетиње је одлично саобраћајно повезано и са морем и са залеђем, и са сланим и са слатким водама, са базеном Скадарског језера и обалом Јадранског мора, и са планином Ловћен. На пола сата вожње од Цетиња налазе се древни градови Котор и Будва стасали у вјековном развоју културе и цивилизације респективне и за Европске културне прилике. То је изузетан културни и климатски потенцијал у коме нажалост Цетиње још није искушало своје шансе.

Цетиње се налази на богомданом мјесту које има све предности за непретенциозан али изузетно примамљив туризам. Из Цетиња треба да стижу вијести о задовољним гостима, љубазним домаћинима, грађанима посвећеним реду и миру са малим и разноврсним кућним занимањима које доприносе туристичкој понуди града. Цетиње треба да увећа број малих хотела, пансиона, соба за издавање, гошћења у кућној радиности са домаћим кухињама и ресторанима. Цетиње треба да пригрли своје крајолике и претвори их у излетишта која ће чувати упечатљиву природу и живописне видиковце.

Што би Цетињу фалило рецимо да личи на Требиње које има изузетне туристичке везе и културну комуникацију са ужим и ширим окружењем са којим је до прије неку деценију било чак и у рату. У Требиње данас хитају људи из Дубровника, Цавтата, Херцег-Новог, Никшића… цијеле Црне Горе. Пријатно се осјећају. Купују на пијаци, пију кафу под платанима, уживају у гостропримству и разноврсности туристичке понуде домаћина.

Зашто се и у Цетињу, као и у Требињу, не би могли организовати филмски сетови, снимати ТВ серије и фимови по мотивима писаца из романитачарског доба. Зашто се у Цетињу не би заказивале културне, научне, вјерске и друге манифестације без страха да ће бити ометане од људи са развијореним заставама и ријечима државне химне на уснама. Зашто не би могли долазити и у Цетиње људи различитих афинитета без бојазни да ће их неко у својој глави повезати с нечим антицрногорским и не дај Боже физички напасти. Зашто не би посјетиоци Цетиња из свог позитивног искуства препоручили својим пријатељима да обиђу Цетиње и уживају у миру, културном окружењу не стрепећи од појаве политички мотивисаних реакција.

Корисно би било за дух будућег Цетиња, да се Цетиње ослободи нападне присутности политике, да се са улица измјести иконографија државних симбола у сале гдје ће се уз унутрашње церемоније одржавати дебатне трибине под заставама и грбовима, гдје ће се снимати полемике и политички ТВ дуели, распредати историја.

Што би сметало Цетињу сјутра да има прилив становништва. Неполитичког становништва које ће Цетиње гледати на једноставан начин, као град погодан за миран живот и рад на даљину, а не као историјско језгро за дивљење. Што би Цетињу сметало да људи граду доносе своје особености, свој језик, своје обичаје, своје симболе без страха да ће их због тога нова средина прогласити непожељнима. Ако је прије 100 година Цетиње држало до космополитизма, ако је угошћавало писце, сликаре, научнике из просвећеног свијета зар се не би и данас макар мало могло окренути тој свом давном достигнућу.

Цетиње као факултетски град није доживјело веће успјехе. Студентске генерације се нијесу интегрисале у Цетиње. Град је морао показати више саосјећајности са студентима. Понудити им привилегије и повластице на примјер у градским ресторанима. Обезбиједити им већу присутност у јавним просторима, организовати им наступе у виду компензације за попусте које им је учинио. Можда Цетиње сјутра успије као туристички град у коме би млади студенти ликовне, филмске, музичке академије својим учешћем употпунили конгресне, семинарске, конференцијске садржаје разних струковних сусрета који би се дешавали на Цетињу.

Цетиње треба да гарантује мир и гостопримство учесницима културних и научних скупова. Треба да развије повјерење према организаторима разних манифестација, да се нађе на путу ђачким екскурзијама и веселим аутобусима пуним људи разних генерација и професија. Цетиње би паметним стимулацијама могло да обезбиједи чак и прилив становништва, оног који називају дигиталним номадима. Нека људи разних професија Цетињу сјутра донесу своје особености, свој језик, своје обичаје, своје симболе без страха да ће их због тога нова средина прогласити непожељнима или их гледати с подозрењем.

Цетиње сјутра треба да има мање забринутости за судбину државе а више полета за своју сопствену свакодневницу. Да са Цетиња иде мање саопштења, захтјева и петиција инспирисаних политиком а да се дешава више доброчинства унутар самог града.

Текст о ЦЕТИЊУ СЈУТРА ћу завршити цитатом са којим сам почео размишљање о Цетињу. Поново ћу се позвати на Бартов опис Бајона француског града из департмана Атлантски Пиринеји …

„Града озраченог звучном околином, града романескног у ком се провинција доживљава као призор, историја као мирис, господа као обиљежје“

Сањао сам да се Цетиње побратимило са француским градом Бајона мјестом лијепих успомена Ролана Барта великог француског филозофа, писца, књижевног критичара, семиотичара. Иначе Бајона је добило име по бајонетима који су се некада тамо израђивали. У моме сањарењу о будућем Цетињу које се због неких природних паралелности, своје романескности, своје историје, своје бунтовности, своје градске господе побратимило са градом Бајона, као бајонетом ме прободе оштри глас.

„Бајона не може бити побратим са Цетињем док се Бајона не разбратими са Великим Трновом из Бугарске гдје се упокојио Свети Сава Немањић. Ми побратимство са француским градом Бајона ни по коју цијену нећемо дозволити. Побратими наших непријатеља не могу бити наши побратими.“

Стрецнух се. Умјесто да кажем: „Ко још размишља о сахрани свеца обављеној 1235. године, у Великом Трнову у далекој Бугарској, и то много, много, много раније него је Цетиње настало. Зар нам нијесу важнији наши животи у нашем граду и нашој садашњости. Зар нам није битније Цетиње које има нешто од шарма Бајона због чега би ваљало да будемо партнерски градови“ – ја се у зноју пробудих.

Изем ти варљиве снове. Трају неколико секунди у којима ти навру вјекови, испремјештају се градови, сажму сјећања и жеље, изукрштају меридијани, појаве се лица из књига, и све се то заједно распрши у кумбуљу прије него ти задрхте очни капци.

Оно што не успјех довршити у сну написах на јави у ова четири наставка. Очекујем разумијевање од стране Цетињана због начина на који сам прибиљежио нешто од својих доживљаја Цетиња данас и Цетиња сјутра.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: