И када немају разлога да нападају Србе и Србију, Хрвати и њихови челници их нађу. Тако је већ 25 година од када су окончани отворени сукоби, а Србија је и даље Хрватској дежурни непријатељ.

Нарочито се то дешава у предизборним кампањама и током августа када Хрватска обиљежава Дан побједе а Србија се сјећа жртава “Олује.

Томе треба додати, и кад год се за то укаже прилика.

Потврдило се то и приликом посјете предсједника Црне Горе Мила Ђукановића Хрватској, одма након цетињских догађаја око устоличења митрополита Јоаникија.

У Загреб је дошао на позив предсједника Милановића а сплитска “слободна Далмација” упитала се да ли се тиме Хрватска уплела у актуелне сукобе у Црној Гори, за које и сама каже да нису далеко од грађанског рата ? Уз додатак да ако јесу, да ли им то стварно и треба.

Одма слиједи и потврдан одговор, да се Хрватска доласком Ђукановића у Загреб “уплела у црногорски хаос, нимало дискретно ставши на једну страну, ону процрногорску. И да, то се морало учинити”, закључује сплитски лист и наводи да, у принципу, увијек треба избјегавати мијешање у унутрашње ствари других земаља.

Осим у крајње изнимним ситуацијама. Попут ове.

Уосталом, зар за те изнимне ситуације није имала узоре у много већим и значајнијим свјетским чимбеницима који су уједно били на њеној страни.

Ко води данашњу политику државе Црне Горе

Сјетимо се растурања Југославије и избјегавања одговорности за угрожавање мира, бомбардовања СРЈ, прије свега Србије 1999. године мимо међународних норми и одлуке Савјета безбједности УН, или признања самопроглашене косовске независности, такође мимо свих узуса и норми, а прије свих Резолуције 1244 УН…

На основу таквих узора слиједи и елаборација сплитског листа: “пораз процрногорске опције у Црној Гори значио би прву побједу нове великосрпске идеје о “српском свету”, коју однедавно Београд интезивно промовише, а та се катаклизмичка идеја у том случају мора зауставити на Црној Гори, него може, као и 90-их захватити велике дјелове Балкана: како на западу (БИХ), тако и на југу (Косово, Македонија).

Ту је и подсјећање на 1989. годину и “антибирократску револуцију” Слободана Милошевића, када је промијењена власт и у тадашњем Титограду (у чему је Мило Ђукановић био један од главних актера) када је, како пише , како пише “слободна Далмација” букнуо великосрпски национализам, па је за доручак смазао аутономије Косова и Војводине, а потом се усмјерио на запдне републике, иазазвавши у року од двије године опште клање на Балкану”.

Додуше навешће далматински лист да је новс “просрпска влада” у Подгорици на власт дошла демократским изборима.

Али и да је претходно СПЦ у Црној Гори мјесецима предводио протестне шетње вјерника (“литије”) што је мобилисало масе да изађу на изборе, а да је новог премијера Црне Горе Здравка Кривокапића одредио покојни митрополит СПЦ-а Амфилохије, претходник Јоаникијев.

Ту је и закључак да данашњу Црну Гору води Српска православна црква, што значи да се црногорска политичка централа опет налази у Београду, баш као 1989. године.

А како и не би хрватски лист све то навео када је предсједник Мило Ђукановић онај исти из “антибирократске револуције” 1989. године, новинарима рекао да је синтагма “српски свет” еуфемизам за “велику Србију” а да је Српска православна црква(коју он сада зове православна црква Србије) “ударна игла” великосрпског национализма и негирања црногорске нације.

Елем, стога је сврха Милановићевог позива и Ђукановићев одзив уједно и порука Београду, што је Милановић лично потврдио.

Кад Милановић баца “кеца на десетку”

Милановић не би био онај стари антисрпски чимбеник, који је, као премијер уводио санкције Србије (па од Меркелове добио по прстима), када не би искористио прилику да се и сам осврне на посјету одлазеће њемачке канцеларке Београду, дефинишући је као посјету некоме ко је “проблематичан”.

Док за позив предсједника Вучића Србима у региону да истицањем српских застава обиљеже Дан српског јединства каже “Беспослен поп и јариће крсти”, све уз невјерицу да власт у Србији нема важнијег посла, попут економског развоја, уз опаску да Србија заостаје у односу на Хрватску.

Сметнуо је Милановић са ума да Вучићу можеш свашта пребацити, али никако не и економију.

Већ из Истанбула је српски предсједник поентирао на Милановићевог несрећно набаченог “кеца на десетку”, услед чега је услиједила лавина у хрватским медијима и на његов рачун и на рачун Србије.

У изјави за медије, након састанка са турским предсједником Реџепом Тајипом Ердоганом, Вучић је поручио да су Хрвато “толико лијепог и позитивног” о њему написали, додавши да би све што кажу радо потписао и прихватио.

“Оптужиће их да су гори од српских таблоида. Никада оваква кампања није била против неког са толико наручених текстова у свим хрватским медијима”, оцијенио је и потом, што је за њега и најважније, упоредио економску ситуацију обије земље.

“Честитамо хрватским комшијама на њиховим резултатима, а ми ћемо наставити да се боримо за своје резултате и нећемо се стидјети да их пкажемо. Ми смо сада на 41-42 милијарде долара, односно 33-34 милијарде евра, а и једни и други завршићемо ову годину на око 52 милијарде евра.Да подсјетим,прије седам година бјежали су на, 15 милијарди”, рекао је Вучић.

Предсједник је казао да су Хрвати и даље испред Србије у односу БДП*а по глави становника, али да Србија смањује ту разлику.

“Оно што им је наболније, поред прича о томе како Србија набавља оружје, приче о српској застави и другог, јесте наслов “Неће нас Србија још десетљећима стићи”.

Они ту не говоре о апсолутном БДП-у већ о БДП-у по глави становника, али се тај однос мијења и све више смањује.

“Србија стиже и престиже Хрватску по свим економским параметрима и то је оно што их највише боли”, истиче Вучић.

А како су у ствари реаговали хрватски медији ? Од већ поменуте “Слободне Далмације”, преко “24 сата ХР”, “Јутарњег листа”, “Вечерњег листа” и низа портала, сви су се бавили Србијом и Вучићем.

У “Јутарњем је изашао текст “Како је Вучић Србију претворио у Хрватску из пивских реклама”, у “Вечерњем” су објављена чак два: “Вучић позвао Хрвате да се не цијепе и не шаљу дјецу у школе у којима се не учи ћирилица. Мало тко је очекивао да ће се догодити ово…” и “Вучић као извршитељ политичког тестамента Ангеле Меркел о уласку остатка Балкана у ЕУ”.

У “24 сата ХР” нашао се текст “Вучић продаје оружје свима”, ваљда из бијеса што их је Србија и у наоружању престигла, а “Слободна Далмација” пише, поменусмо. да “Србија нас неће достићи још десетљећима”…

Оптужна хистерија и промашаји

Да је хрватска медијска хистерија прешла мјеру и постала отужна, најбоље говоре коментари на њиховим порталима да Србије и Вучића у српским медијима нема толико колико их има у хрватским.

У једном пише: “Опет о Вучићу! Укупан БДП Хрватске 2010.године је био 60 милијарди УСД. Исте године Србија је имала укупан БДП 42 милијарде УСД. Прошло је 11 година, и ове године, Србија и Хрватска ће имати исти укупан БДП од око 61 милијарду УСД. Наш БДО се увећао једну милијарду за 11 година, а њихов 19 милијарди!!! Вријеме је да се тргнемо, сами израчунајте шта ће бити за десет година.Румуњска, Словачка, Ма су нас већ прешишале,а биле су и иза Србије. Ускоро ће то урадити и Србија, а ви ћете и даље дрвити о Вучићу”.

Тешко је а не поменути да се овој бесомучној медијској халабуци, на неки начин, прикључио и недељник “Новости”, номинално гласило српске заједнице у Хрватској, текстом који је у Србији протумачен као јасан и гласан позив на прогон Српске православне цркве, и то у јеку пописа на којем се Срби великим билбордима позивају да се изјасне као Хрвати православне вјероисповијести.

“Новости” су објавиле 17.септембра, четири дана од почетка овог важног пописа, текст Виктора Иванчића (некадашњег “фераловца” и миљеника београдског “Пешчаника” и другосрбијанског “круга двојке”) под насловом “Оклопно православље”, у којем он СПЦ оптужује да је легло “националистичког зла”.

У хрватској јавности проблематизован је и одлазак патријарха Порфирија у Јасеновац, па је Милановић избјегао да директно одговори на новинарско питање да ли је то провокација поглавара СПЦ, али је реаговао предсједник Савеза Срба из региома Миодраг Линта изјавом да Порфирије смета већини Хрвата због изјава у којима подсјећа на усташе и њихове злочине.

“Патријарх има не само право него и обавезу да иде на обиљежавање смрти светих великомученика јасеновачких, српских жртава геноцида који се догодио у највећој фабрици смрти на овим просторима. Хрватској јавности очигледно смета порука патријарха да су усташе починиле незамисливе злочине на том мјесту и да сви они који су чинили те грозоте треба да се испишу из народа. Дакле, Хрвати би требало да се јасно ограде од таквих злочинаца, а то што им смета таква изјава јасно говори да се хрватско друштво није суочило са својом мрачном прошлошћу и да већина хрватског народа, нажалост,усташе не сматра највећом срамотом и људским олошем”, оцијенио је Линта.

У Хрватској је све могуће

Не треба подсјећати да је огромна имовина српских предузећа на територији Хрватске конфискована и национализована а протјерани и опљачкани Срби у операцијама “Бљесак” и “Олуја” остали су и без покретне имовине, друштвених станва,мањинских права…

Надали су се да им је бар непокретна приватна имовина безбједна и да је нико не може одузети без њиховог потписа, иако је неко други сада Користи.

Међутим, у Хрватској је све могуће, без обзира и на домаће законе и на међународна акта по којима је приватна имовина неприкосновена.

Оно што се није могло ни замислити прије уласка Хрватске у Европску унију, када су се у Загребу клели у европска права и стандарде, после се из коријена промијенило.

У општој немоћи ЕУ, забављеној низом проблема са својим чланицама, Хрватска је процијенича да је дошло вријеме за отимачину и непокретне имовине протјераних Срба.

Иза, како је то подсмјешљиво рекла хрватска предсједница Колинда Грабар Китаровић: “куће Срба у Хрватској су сада наше и то никада нећемо вратити” или “Србису практично поклонили те куће Хрватској и сада нема назад”.

С друге стране, београдски судови су запљуснути хрватским тужбама за надокнаду имовине некадашњих хрватских предузећа и банака у Србији.

Заслијепљени, рекло би се, ендемском мржњом а не рационалним и сувислим промишљањем,скоро све хрватске странке траже и ратну одштету која ће, према процјени појединих заступника, коштати Србију чак 40 милијарди евра.

Посланик Јосип Јакић из ХДЗ је тврдио да је одштета један од пет главних услова за приступ Србије ЕУ.

На страну што не постоји никаква пресуда на основу које би се та одштета могла тражити.

Да Хрватска није сметнуча с ума подизање тужбе против Србије и захтјев за ратну одштету поново је подсјертио премијер Андреј Пленковић у Сабору одговарајући на питање Стипа Минарића из опозиционог Домовинског покрета када ће бити подигнута тужба против Србије са захтјевом за ратну одштету, рекао је да је та тема дигнута на билатерални однос.

Ова суманута “игра” с тужбама ослања се у ствари на прије неколико година усвојени закон о правима хрватских бранитеља из Домовинског рата, а он пак на Декларацију о домовинском рату, којом се, поред осталих, Србија означава као агресор.

Управо онако како су то чинили и њихови западни узори. пренебрегавајући не само историјске чињенице и истине већ и низ неђународних докумената, а у случају Хрватске и обавезујућих докумената Европске уније.

Да ли из очаја или из мржње, тек усправљање Србије и њено економско и свако друго јачање Хрватска не може да поднесе, што и њени медији недвосмислено потврђују.

(Печат)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: