Чедомир Антић: Мањинска влада

Дакле, ствари стоје овако: у Црној Гори постоје један човек и једна странка који не могу бити на власти. Човек је Мило Ђукановић, а странка је Нова српска демократија.

Овај став, који понављају Американци и најближи им савезници, мањкав је не само по својој логици, већ и по времену у коме је настао. Мило Ђукановић је на власти, истина он је председник формално сабијен у своја уставна овлашћења, али реално он још увек контролише „дубоку државу“ која врши послове вредне милијарде долара и армију од више десетина хиљада клијената. Такође, истина је да Мило Ђукановић влада Црном Гором од 1991. године и да је 2018. изабран уз сагласност оних који сада тврде да ће држава постати демократска већ након што њега протерају у почасни егзил.

Кад је реч о Новој српској деморкатији ствар је мало сложенија. Она никада није била на власти. Током протеклих десетак година, колико постоји, борила се часно и мирољубиво поштујући изборне резалутате који су по правилу били фалисификвоани, законе који су понекад били непоштени, а толерисала је и флагрантно кршење Устава из 2007. кад је реч о правима управо српског народа. Тако је било и са Српском народном странком током ранијих деценија. СНС је и постала НСД, између осталог и зато, да би се српски народ некако споразумео са онима који нас мрзе. За НСД кажу да је „експонент малигног руског утицаја“, а своје мишљење нису променили ни након што је највиша судска власт у Црној Гори оспорила лажне оптужбе за државни удар. Државни удар у коме нису пронађени ни документи, ни оружје, ни новац, који би послужили да Ђукановић „победи“ са пар стотина гласова разлике и где је крунски сведок повукао оптужбе (па завршио у хрватском затвору где робија за убиство). Има ту још један проблем – Нова српска демократија је једина парламентарна странка која у називу носи придев „српска“, очигледно је да само та нација смета Американцима и њиховим црногорским колаборационистима.

На њихову жалост, Устав из 2007. (који Ђукановић наравно није имао намеру да поштује) садржи и сегмент о националној равноправности и једнакости језика. Све ово није остварено, а српски народ је и данас вишеструко мање заступљен у службама државне управе и локалне самоуправе. САД и црногорски националисти спремни су да српском народу дају само фиктиван права, да изаберу Србе који би им служили, па да онда закукају како је држава део „велокосрпског пројекта“.

Недавно изражену забринутост Парламентарне скупштине Савета Европе због „поларизације црногорске политичке сцене по питању националног идентитета“, видим као лицемерје империјалних интереса Немачке и Британије. Иза свега наравно стоје и САД. Све је било уреду од 1945. до 2020., док је постојала великоцрногорска шовинистичка хегемонија. Мада Срби данас не владају, али од њих траже да се одрекну своје националности, е да би Црна Гора тако постала идеална држава. Уставна права народа, наравно нису битна када су у питању Срби. Мало је, истина, Ђукановићева Црна Гора грешила када је мувала са Кинезима и шверцовала „бело“ и „жуто“, али сви смо грешни – знају то таласи прелепе речице Рио Гранде и картели које су грингоси разарали, али и стварали.

Група експерата из САД огласила се преко Гласа Америке. Кажу решење је у ЕУ, а не на Балкану. Да се сви у унији договоре – да буду као Данијел Сервер и Флоријан Биер – и мирна Бачка. Да буде створена унитарна албанска држава на Косову – па да спречи Велику Албанију. Да буде створена функционална држава у БиХ – па да реши тако битну равнотежу снага на Блиском истоку и у Источној Европи. Само да буде одстрањен „малигни утицај Русије и Кине“, па ћемо сви ће бити срећни.

Сви да буду срећни осим Срба. Но, Срби су – знамо то сви – „расна“ (извините, гледао сам у неке старе документе о уједињењу Европе из четрдесетих година 20. века), „великодржавна“ (опростите, не знам одакле излете овај анахронизам из 19. века), „расколничка“ (их, ово је написано на пергаменту…), ах – наравно – „културно дефектна“ нација. Зато они (Срби) и треба да се „мењају па макар и нестали“. Тако је уосталом, још пре петнаест година, рекао онај Београђанин, ЛДП академик и политички католик.

Нама Србима је јасно шта се дешава. Нападнути смо. У БиХ руше устав да би нам одузели аутономију, у Црној Гори крше законе и демократска правила да би нас лишили уставних права и оспорили нам сваку равнопраност. Борећи се против наших националних права подстичу великодржавне национализме Албанаца, Црногораца и Бошњака. То је чињеница. Чак и ако успеју, српски ће вирус наставити да уништавају и даље, само у Србији.

Ми тражимо у Црној Гори оно што имају Албанци у Северној Македонији и Хрвати у БиХ. Ми се боримо за равноправност, пуну демократију и заштиту наших права у условима у којима у Црној Гори нити једна нација нема апсолутну већину, а један нарко-режим обједињује мањине да би оспорио наша уставна права. За српски народ нема мањински-мањинских влада и не може бити ДПС-а ни у власти ни у опозицији, све док не буде спроведена денацификација, те донесене праведне и правоснажне осуде првих хиљаду функционера ове мафијашке хоботнице. Ако нам упорно и даље буду спорили оно што имају сви други, ми ћемо причакати повољни час – пораз НАТО у Украјини, на Тајвану или било где другде, ако буде потребно и коначни распад САД. Након тога, а чекаћемо ако буде потребно вековима, ми више нећемо да се бавимо разним политичким сека персама, нема више савеза са нациоанлним хермафродитима, лажним грађанима арбанашког рода на америчкој плати.

Одустаћемо од горког јаловог посла демократизације Црне Горе. Створићемо слободну и демократску државу, Српску Гору, тамо где смо у већини. Немци и Британци, ако тада уопште буду постојали, нека праве свој фашистички дизниленд на Цетињу и околини. Тада ће се врло добро знати ко је водио српски народ ка слободи и демократији, а имена садашњих премијера и вицепремијера памтиће само вицеви.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: