Частан и дуг сликарски живот
1 min read
У оквиру тематске поставке посвећене стопедесетогодишњици од њеног рођења, а сећајући се њених речи да без рада нема ни живота, биће изложена њена одабрана уља на платну из музејске Збирке југословенског сликарства 20. века, заједно са неколико радова на папиру из Збирке цртежа и графика југословенских аутора 20 века. Да је реч о неспорно значајној ауторки говори и констатација нашег саговорника, иначе аутора изложбе и каталога, да је својим делом оставила неизбрисив траг у историји српске уметности, културе и ликовног образовања и по томе је заслужила вечни споменик.
Од 16 уља на платну и шест карикатура које чине избор који ће бити пред публиком све до 28. фебруара, Петровић за наш лист издваја неколико радова којима би требало посветити нарочиту пажњу:
– Свакако ту је слика „Летњи дан”, потом „Призренка”, а неизоставно ту је и дело „Гатање”, један од првих актова који је урадила нека наша жена сликарка. Требало би од уља на платну истаћи још и „Магнолије”, део опуса цвећа којем је она у једном делу каријере била врло посвећена, али и Бетин портрет њеног супруга и колеге сликара Ристе Вукановића и његов портрет на којем је она, који такође чини део ове поставке. Од карикатура да напоменем ону на којој је представљено венчање Јована Цвијића и ону посвећену Надежди Петровић. Ова последња је и посебан увод у наредну годину која ће у Народном музеју Србије бити у знаку ове наше велике сликарке – најављује наш саговорник.
Када је реч о биографским подацима Бете Вукановић, треба рећи да је од тренутка када је са 25 година из Минхена, преко Париза, дошла у нашу престоницу, била je активно укључена у културни живот Краљевине Југославије. Претходно сликарско образовање стекла је у атељеима Карла Мара и Лудвига Хетериха, потом у атељеу Антона Ажбеа и париској академији Делеклиз. По доласку у Београд, у тренутку када се Прва српска цртачка и сликарска школа Кирила Кутлика полако гасила, Бета и њен супруг Риста Вукановић преузели су школу 1900, уносећи новине у начин наставе.
Током балканских ратова била је добровољна болничарка, док је за време Првог светског рата боравила са супругом у Паризу. Након смрти супруга 1918. живела је извесно време у Француској, а затим се вратила у Београд где је од 1921. до 1936. године предавала акварел на Уметничкој школи и упоредо у свом атељеу подучавала многе младе сликаре. Други светски рат и окупацијске године је проживљавала тешко, али није одустајала од сликања, а одбила је помоћ коју су јој понудиле немачке власти. Са балкона свог атељеа у згради Коларчеве задужбине, који је користила од 1932. године све до смрти, сликарски је забележила оба бомбардовања Београда. Самосталне изложбе имала је у Минхену, Београду, Клермон-Ферану (Француска), Призрену, Суботици итд. Била је један од оснивача Друштва српских уметника „Лада” (1904) и дугогодишњи доживотни председник тог удружења.
Нушић је Бету учио да кува кафу
У каталогу за изложбу, поред опширне приче о животу и раду Бете Вукановић и обиља репродукција њених радова, као и личних и породичних фотографија, може се пронаћи и једна анегдота у вези са Браниславом Нушићем, којег је ова наша сликарка представила и на једној од карикатура.
Наиме, прича каже да је Нушић упознао Бету недуго по њеном доласку у Београд и она је пожелела да га угости и скува му праву домаћу „турску кафу”.
„Пошто је пробао то што је требало да буде кафа, Нушић је устао, спустио шољицу са стране и рекао да кафа није добра. Позвао је Бету у кухињу и показао јој је како се спрема права домаћа ’турска кафа’. После скоро двадесет година Нушић је дошао код Бете да му нацрта карикатуру и поново је био послужен кафом. Овог пута похвалио је одлично скувану кафу, а Бета му је захвалила и упитала га да ли зна ко је њу, странкињу, научио да спрема домаћу кафу. Нушић је слегао раменима, а Бета је упрла прст у њега и рекла: Ви! Нушић се насмејао и само кратко, на себи својствен начин, прокоментарисао: „Добро је да сам и ја неког нечему у животу научио”, пише у каталошком тексту.
