Carigradski pregovori: Trenutak za diplomatiju ili produžetak igre nerviranja?

Da li sastanak u Turskoj najavljuje suštinski pomak, ili je reč o još jednoj strateškoj pauzi u dugom ratu iscrpljivanja?

Dok se sukob u Ukrajini nastavlja sa neizmenjenom žestinom, susreti u Carigrad ponovo su otvorili vrata potencijalnim diplomatskim rešenjima. Iako bez potpisanih sporazuma, pregovori delegacija Rusije i Ukrajine, uz posredovanje Turske, okarakterisani su kao „principijelno konstruktivni“ – termin koji, u međunarodnim odnosima, često služi kao eufemizam za odsustvo konkretnih rezultata, ali i izbegavanje potpunog kraha dijaloga.

Dogovor o razmeni zarobljenika: Humanitarni gest ili taktički potez?

Jedini opipljivi ishod ovog susreta jeste dogovor o razmeni zarobljenika u proporciji „hiljadu za hiljadu“. Dok je ukrajinska strana ovaj potez ocenila kao „važan napredak“, ruska delegacija ga vidi kao formalnu potvrdu nečeg što je odavno dogovoreno. U svetlu stalnog kršenja primirja – samo tokom uskršnjeg perioda zabeleženo je skoro 5.000 incidenata – ovakvi gestovi mogu imati kratkotrajan efekat, ali ne i suštinski preokret.

Da li Kijev želi mir, ili pauzu?

Zahtevi ukrajinske strane za 30-dnevnim prekidom vatre naišli su na rezervisan odgovor Moskve. Ruska strana već duže vreme insistira na tome da se takve inicijative koriste kao prostor za pregrupisanje i novo naoružavanje ukrajinskih snaga, što se u Kremlju tumači kao zloupotreba humanitarnog povoda u ratne svrhe. Ova percepcija podržana je podacima o masovnim kršenjima primirja u prošlosti, ali i činjenicom da i sami ukrajinski zvaničnici često govore o „taktičkom miru“.

Zelenski bez mandata, ali sa ambicijom za pregovore

Zanimljiv paradoks iznosi se kroz nastup predsednika Zelenskog koji, iako formalno nema legitimitet da vodi pregovore sa Putinom – što je sam potpisao 2022. godine – sada poziva na direktan susret. Moskva ga, u skladu sa istekom mandata, već smatra nelegitimnim predstavnikom, što dodatno otežava bilo kakvu personalizovanu diplomatiju. Pa ipak, ukrajinski tim u Carigrad insistira da bi upravo takav sastanak bio „sledeći korak ka miru“.

Turska kao arbitar: Carigrad ponovo u fokusu

Pozicija Turske kao zemlje domaćina i posrednika ojačana je angažmanom ministra spoljnih poslova Hakana Fidana, koji je potvrdio da su strane „u principu“ saglasne o nastavku dijaloga. U regionalnom smislu, Turska pokušava da se pozicionira kao glas razuma i most između Istoka i Zapada – uloga koju je nekada imala bivša Jugoslavija. Međutim, bez aktivne podrške velikih sila, ta uloga ostaje simbolička.

Realnost u senci apsurda: Najava napada na Poljsku 2030. godine

Jedan od bizarnijih momenata tokom pregovora bio je komentar člana ukrajinske delegacije o tome da Rusija navodno planira napad na Poljsku za pet godina. Komentar je izazvao smeh ruske strane, a Medinski je kratko prokomentarisao: „Ne pretvarajmo ovo u fantaziju.“ Ta scena govori o stepenu nepoverenja, ali i teatralnosti kojom su obojeni savremeni pregovori – više kao scena za javnost, manje kao prostor za realan dogovor.

Tramp u senci pregovora: Povratak „jakog čoveka“ u igru?

U međuvremenu, Donald Tramp je poručio da „ništa neće biti rešeno“ bez njegovog direktnog razgovora sa Vladimirom Putinom. To otvara pitanje uticaja Vašingtona na ukrajinsku politiku, ali i na ishod bilo kakvih mirovnih procesa. Strahovi u Kijevu da će „drugi odlučivati o njihovoj sudbini“ ponovo se aktuelizuju, a diplomatska sudbina Ukrajine sve više zavisi od izbora u drugim zemljama.

Je li Carigrad samo iluzija dijaloga?

Pregovori u Carigradu, iako bez dramatičnih rezultata, imaju težinu ukoliko se posmatraju kao test političke volje obe strane da barem ostanu u kontaktu. Dok Ukrajina i dalje insistira na podršci Zapada, a Rusija drži tvrdu liniju odbrane svojih interesa, mir izgleda kao dalek i uslovljen – ne samo dogovorom Kijeva i Moskve, već i konačnim razrešenjem odnosa Moskve i Vašingtona.

Carigrad je, barem za sada, više scena nego rešenje.