Цариградски преговори: Тренутак за дипломатију или продужетак игре нервирања?

Да ли састанак у Турској најављује суштински помак, или је реч о још једној стратешкој паузи у дугом рату исцрпљивања?

Док се сукоб у Украјини наставља са неизмењеном жестином, сусрети у Цариград поново су отворили врата потенцијалним дипломатским решењима. Иако без потписаних споразума, преговори делегација Русије и Украјине, уз посредовање Турске, окарактерисани су као „принципијелно конструктивни“ – термин који, у међународним односима, често служи као еуфемизам за одсуство конкретних резултата, али и избегавање потпуног краха дијалога.

Договор о размени заробљеника: Хуманитарни гест или тактички потез?

Једини опипљиви исход овог сусрета јесте договор о размени заробљеника у пропорцији „хиљаду за хиљаду“. Док је украјинска страна овај потез оценила као „важан напредак“, руска делегација га види као формалну потврду нечег што је одавно договорено. У светлу сталног кршења примирја – само током ускршњег периода забележено је скоро 5.000 инцидената – овакви гестови могу имати краткотрајан ефекат, али не и суштински преокрет.

Да ли Кијев жели мир, или паузу?

Захтеви украјинске стране за 30-дневним прекидом ватре наишли су на резервисан одговор Москве. Руска страна већ дуже време инсистира на томе да се такве иницијативе користе као простор за прегруписање и ново наоружавање украјинских снага, што се у Кремљу тумачи као злоупотреба хуманитарног повода у ратне сврхе. Ова перцепција подржана је подацима о масовним кршењима примирја у прошлости, али и чињеницом да и сами украјински званичници често говоре о „тактичком миру“.

Зеленски без мандата, али са амбицијом за преговоре

Занимљив парадокс износи се кроз наступ председника Зеленског који, иако формално нема легитимитет да води преговоре са Путином – што је сам потписао 2022. године – сада позива на директан сусрет. Москва га, у складу са истеком мандата, већ сматра нелегитимним представником, што додатно отежава било какву персонализовану дипломатију. Па ипак, украјински тим у Цариград инсистира да би управо такав састанак био „следећи корак ка миру“.

Турска као арбитар: Цариград поново у фокусу

Позиција Турске као земље домаћина и посредника ојачана је ангажманом министра спољних послова Хакана Фидана, који је потврдио да су стране „у принципу“ сагласне о наставку дијалога. У регионалном смислу, Турска покушава да се позиционира као глас разума и мост између Истока и Запада – улога коју је некада имала бивша Југославија. Међутим, без активне подршке великих сила, та улога остаје симболичка.

Реалност у сенци апсурда: Најава напада на Пољску 2030. године

Један од бизарнијих момената током преговора био је коментар члана украјинске делегације о томе да Русија наводно планира напад на Пољску за пет година. Коментар је изазвао смех руске стране, а Медински је кратко прокоментарисао: „Не претварајмо ово у фантазију.“ Та сцена говори о степену неповерења, али и театралности којом су обојени савремени преговори – више као сцена за јавност, мање као простор за реалан договор.

Трамп у сенци преговора: Повратак „јаког човека“ у игру?

У међувремену, Доналд Трамп је поручио да „ништа неће бити решено“ без његовог директног разговора са Владимиром Путином. То отвара питање утицаја Вашингтона на украјинску политику, али и на исход било каквих мировних процеса. Страхови у Кијеву да ће „други одлучивати о њиховој судбини“ поново се актуелизују, а дипломатска судбина Украјине све више зависи од избора у другим земљама.

Је ли Цариград само илузија дијалога?

Преговори у Цариграду, иако без драматичних резултата, имају тежину уколико се посматрају као тест политичке воље обе стране да барем остану у контакту. Док Украјина и даље инсистира на подршци Запада, а Русија држи тврду линију одбране својих интереса, мир изгледа као далек и условљен – не само договором Кијева и Москве, већ и коначним разрешењем односа Москве и Вашингтона.

Цариград је, барем за сада, више сцена него решење.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: