• Поглед

Чанковић: Када, ко и како оспорити правоснажне судске пресуде и када судије подлијежу кривичној одговорности

1 min read

3 сата ‎ ИН4С

Дане Чанковић

Вријеме је да се отвори тема о кривичној одговорности судија, који своје кривично дјеловање, остварују га доношењем криминалних пресуда, прикривају независним судством и бране својим изузетним правом да могу доносити суд о којем се јаво не може расправљати. Пракса на жалост показује да у многим сусдским процесима судство је независно од права и правде а зависно од корупције и криминала. Да је то  баш тако најбоље се доказује постојање судских пресуда којима се отела многа имовина и новац од државе и народа а у корист појединца, и то као резултат корупције. Доказ је и однос имовине којом располажу судије са њиховим легалним приходима. Колика је снага да се обезбиједи слободно пљачкање народа, и колико је све међусобно увезано и са политичарима, види се по томе што се не доноси квалитетан закон о поријеклу имовине који ће се строго примјењивати и као такав да донесе резултат. А да криминалаца који су у систему и у Србији и Српској, а који имају богатство које се мјери десетинама и стотинама милиона евра, има – у то не сумња само онај који то неће да уради из својих разлога.

Споменућу само велики број обустављених кривичних поступака због наступања застарјелости, да успут споменем и чињеницу да је у Србији у 2024-ој години држава исплатила више од четири милијарде динара због повреде права на суђење у разумном року пред нашим судовима. Шта је са бомбастичним изјавама и најавама хапшења криминалаца која су се износила у задњих тринаест година? Па и сам садаљшњи предсједник Вучић је у таквим изјавама учествовао.  Водиле су се специјалне емисије о криминалу разних људи од Мишковића, Ђиласа, Бека па на даље. У неколико наврата Вучић је прије дванаестак година износио чињенице о пљачки 320 хектара пољопривредног земљишта код Новог Сада, које је постало грађевинско а у вриједности од преко 300 милиона евра. Пљачка у потпуности није успјела због смјене власти 2012. године и присуства јавности.  Може се рећи да су неке пљачке остварене приватизацијом и „неспорним“ судским пресудама.  Неки од наведених појединаца послије медијске хајке, притвора (Мишковић) и онда чега све… док не падне договор, „независно судство“  доноси позитивно рјешење на одштетни захтјев Мишковића. Трпи буџет а народ ћути, јер о судским пресудама се не може јавно расправљати. „То знају и студенти прве године права“. Тако је осмишљена сигурна пљачка народа и државе , због које , суштински, нико никад (у наше време) није одговарао.

Али овај текст не ставља акценат на ту врсту криминала и проблема у друштву, већ на Одлуку број 5/98 – од 1. јула 2000 г.  Уставног суда БиХ о конститутивности сва три народ (Муслимана –Бошњака, Срба и Хрвата) и у Муслиманско-Хрватској Федерацији (формирана и тако названа 1994. Вашингтонским споразумом) и у Републици Српској. Таква одлука у темељу руши међународни мировни уговор и Анекс четри  Дејтонског споразума, који је Дејтонску БиХ дефинисао као државну заједницу (члан III/3.(а) Устава БиХ помиње „државне функције“ ентитета, док члан I/7. говори о „држављанству“ ентитета.) са заједничким институцијама у којима су у потпуности равноправни (конститутивни) сва три народа, али не никако да су конститутивна (државотворна) сва три народа и у оба ентитета. Тим споразумом суверенитет као највише право одлучивања остављено је ентитетима, Муслиманско-Хрватска Федерација је дефинисана као политичко територијални ентитет Муслимана (Бошњака) и Хрвата а Република Српска као политичко територијални ентитет српског народа. Подразумијева се да у оба ентитета националне мањине имају сва права по највишим европским и свјетским стандардима и конвенцијама. Таква Одлука УС БиХ о конститутивности народа руши међународни мировни споразум и ствара правну могућност за укидање Републике Српске са реалном дестабилизацијом читавог региона.