Када Александар Вучић развлачи онај свој цинични осмијех, знајте да негдје држава пада у руке „српског света“. Или барем покушава да падне. То више није осмијех само злог политичара – то је осмијех изопаченог трговца суверенитетима, тапкароша националних идентитета, оцвалог стратега који у џепу стално носи нацрт „српског света“.
А кад тај осмијех крене ка Црној Гори, знајте да се спрема инвазија. Не тенковима, та су времена прошла, већ мантијама, литијама и, наравно, с Андријом Мандићем.
Ово у најновијем тексту за Слободну Далмацију тврди колумниста Драган Бурсаћ.
Бурсаћ који је у паничном страху од предсједника Србије Александра Вучића, предсједника Скупштине Црне Горе и лидера НСД-а Андрије Мандића, лидера ДНП-а Милана Кнежевића као и од било ког другог српског политичара, у овој улози изнио је „мрачни српски план“ како Вучић покушава да стави Црну Гору под своју шапу и претвори је у своју колонију и, као и по обичају, а и како је својствено овој реторици, да је пресели у Ћићевац.
Вучић, како каже колумниста Слободне Далмације, није заборавио 2006. годину, када је Црна Гора рекла „не“ светосавском сну о Великој Србији.
„Није заборавио ни 2020, када су литије продрле у јавни простор као политичко оружје, да би му се потом вратиле као бумеранг – у виду студентских протеста под београдским балконима. Није заборавио – али, још важније – није опростио. Данас, 2025. године, Црна Гора је зрела. Нажалост, зрела за потпуно политичко преузимање од стране јуришника „српског света“. Нема више Ђукановића, нема снажног грађанског фронта, нема политичких бедема, нема љевице, а ни НВО сектора, који је некад био брана неочетништву. Остала је само ћирилична тишина. У ту тишину Српска православна црква улази као власник (подсјетимо се Темељног уговора, којим је постала правни власник готово комплетног духовног насљеђа Црне Горе), док се Вучићев план преобликовања државе – по узору на Србију – већ одвија, тихо и прецизно, као подмазан. Дакле, „српски свет“ више није теорија завјере ни пијани четнички сан. То је оперативна доктрина Београда према државама са већинским или мањинским српским становништвом. Црна Гора је сљедећи циљ“, наводи Бурсаћ.
Бурсаћ надаље провоцира и креира мрачне конструкције о надолазећем бауку Српског Света који се надвио над Црном Гором а све адресирајући на предсједника Србије Александра Вучића. Али и у сопственом стилу, и на Српску православну цркву. Наводи да наравно, нема више тенкова те да је на дјелу „софт“ верзија великосрпског империјализма.
„Освајање кроз литургију, ћирилицу и секташко светосавље. Наравно, зачињено литрама сирове путинофилије. СПЦ већ води кампању – концерти, промоције „духовних вриједности“, телевизијски наступи, којекакви лауреати који ничу као печурке послије кише – а свима им је заједнички именитељ: „српски свет“. Кад их слушате, рекли бисте да желе љубав, мир и помирење. И, наравно, борбу против корупције. Али иза тих мантија и кандила стоји политичка машинерија – експозитура Вучићевог кабинета. Вучићу не треба ни долазак у Подгорицу – он је већ тамо. Кроз владике, пропагандисте, медије и „братску помоћ“, навео је овај колумниста.
А након тога иде и до поенте – наводи се да је план кристално јасан те да ће предсједник Скупштине Андрија Мандића понудити Спајићу још четири године премијерске функције под условом да пола Владе преузме Коалиција за будућност Црне Горе а уз то, СПЦ добија још већи институционални простор, а пројекат „великосрпског ребрендирања Црне Горе“ иде даље – све до измјена Устава, заставе, химне и службеног језика.
„Бити Црногорац данас не значи имати пасош ни извод из матичне књиге рођених. Данас то значи – сјећати се. Сјећати се ко си, одакле си, и шта ти припада. Сјећати се да Црна Гора није настала декретом, већ отпором. Није је донијела ниједна литија, већ референдум. А прије тога – партизански, а не четнички покрет. И да је ниједна мантија није бранила, већ народ који је рекао: „Нисмо ни Србија, ни Албанија, ни дио ичијег ‘света’. Своји смо.“ Ех, некад било! Данас, кад ти исти људи гледају како им СПЦ пише законе, а Београд именује министре – сјећање постаје чин политичког отпора.
Вучићу не треба Црна Гора која иде ка ЕУ, с планом да до 2028. постане чланица. Њему треба Црна Гора као балканска Бјелорусија – послушна, дестабилизована, покорена, сателитска. Зато је циљ јесени да се преговори с ЕУ успоре, институције попуне „својима“, а реформе замрзну. Ако Црна Гора остане на европском путу – Вучићев сан о регионалној доминацији пада. Зато сада активира све: од Цркве до „квазицрногораца“ – Србијанаца с црногорским бирачким правом“, прича Бурсаћ очигледно не видећи да једино што промовише тренутна Влада јесте тај европски пут те да је сама Скупштина Црне Горе та која је остварила највише резултата на том европском путу. Ваљда се поменути нада да ће се уласком у ЕУ вратити и ДПС, мада се ипак поставља питање – како то мисле…
Свакако, Бурсаћ се опет враћа у свој вјечити сан – Александра Вучића.
„Вучићева идеја „свесрпског сабора“ није културни форум, већ политичко средство доминације. Ко није у сабору – против је. Ко се не уклапа – издајник је. Ко не пјева „Тамо далеко“ – губи посао, идентитет и грађанска права. У том „сабору“ нема мјеста за Бошњаке, Хрвате, Албанце, па ни за суверене Црногорце. Ту држава постаје етнички чист ентитет. Све остало је – препрека. Рјешење није у новим лидерима, ни у повратку старих. Од тих утопија нема ништа! Рјешење је у грађанском јединству. У отпору који каже: „Ово је наша држава – и не дамо је!“ Црна Гора није савршена. Гријешила је. Дабоме! Али то не значи да мора клекнути пред туђом идеологијом. Јер кад једном клекне – више се не диже. Рјешење је у људима који се не боје да кажу „не“. Који не признају ауторитет мантије ни Вучићев хатишериф из Београда, већ поштују сопствени Устав. Који не бирају власт по крштеници, већ по програму. Који не размишљају у категоријама братства и крви, већ правде и будућности“, казао је он.
И за крај, у завршној ријечи, он је поручио Црној Гори да се – не да.
„Не дај да ти мијењају име. Не дај да ти преправљају историју. Не дај да ти крстом замијене закон. Не дај да ти говоре којим си језиком говорила. Не дај да ти отимају химну и Устав из уста. Јер кад ти узму језик, заставу и вјеру у себе – узели су ти све. Дигни глас док још можеш да говориш. Гласај док још имаш право гласа. Буди Црна Гора – прије него што те претворе у „српску покрајину на мору с посебним осјећајем за светосавље“. И не заборави: Александар Вучић не долази с војском. Долази с осмијехом и мантијом. А иза њега – тама. Вучићева јесења офанзива долази. А једини ко је може зауставити – то су грађани Црне Горе. Ако их још има“, закључио је колумниста…
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Ovaj će da se sa Dinkom Gruhonjićem uortači da prave disko klubove od pravoslavnih crkava. Ne rekoše, planiraju li šta slič̣no sa katoliččkim crkvama i džamijama.
Шта би са мојим коментаром?!
Јави Зеленском, кад ће овај рат у Украјини да се заврши, кад све “ знаш“, како ти се чини Путинов осмјех. Нама јави кад ће српски језик уписати у устав. Остало ћемо сами.
Овога Сорошевога ЛИЗИГУЗА треба игнорисати.
Бурсаћ да скрати брке,био би исти хићо. Толико мрзи предке и СПЦ да су фашисти поносни на њега.
Зашто овај Драган вријеђа СПЦ и Хришћанство,да није у алкаиду? И њега треба тужити за говор мржње да у Спуж сади празилук. Оклен у његовој глави и непамети толико проусташкофашистичких ријечи?
Нема да бригаш, Српски свијет те чека ,до тада умири полако