Булатовић: Меркелова слави – Европа у агонији
1 min read
Момир Булатовић
Пише: Момир Булатовић
Евро је омогућио Њемачкој неслућен развој који се заснивао на слободном и неограниченом извозу. Она, иначе, представља највећег свјетског извозника, јер експортује више од половине свог БДП-а, што је процентуално много више од Америке или Кине. Она је својим извозом роба, услуга и капитала „угушила“ мање и слабије развијене чланице ЕУ.
Њемачки бирачи су, на изборима које је очекивала цијела Европа, поново повјеровали Ангели Меркел. Она их је увјерила да привреда стоји добро, а да је једино она у стању да се избори да тако и остане. Међутим, Њемачкој је било добро у мјери у којој је другим чланицама ЕУ ишло лоше.
На највишим политичким нивоима у свијету годинама се (иза сцене) дискутовало са Њемачком уз оптужбу да је она безобзирно искористила финансијску кризу. Док су све остале велике државе — САД, Велика Британија, Јапан и Кина дале свој допринос у обезбјеђивању стимуланса за глобални раст економије, Њемачка се затворила у своје „мало“ тржиште, звано еврозона. Она је то урадила са циљем да њени индустријалци могу да што дуже забаце своје удице у државе периферије еврозоне. Клајд Престовиц („Интернешенел економи“) у тексту под насловом „Њемачка је невидљиви манипулатор валутом“ дао је сликовито објашњење: „Немојте да се бринете, ваша локална група њемачких индустријалаца је овдје да би вам помогла да сазнате шта су то структурне реформе које смо (иначе) ми створили са нашим партнерима у злочину (ММФ-ом, ЕЦБ и Европском комисијом), а које су срушиле вашу економију и ваш дуг учиниле још више неодрживим. Боже мој, зар нисмо ми Њемци великодушни?“
Њемачка је својом владавином у ЕУ и еврозони, вјештачки створила јефтину валуту на основу које њена привреда има конкурентске предности на тржиштима у развоју. Од 2008. године њен суфицит у спољној трговини је био огроман и кретао се у распону од двјеста до двјестапедесет милијарди УС долара годишње.
Евро је омогућио Њемачкој неслућен развој који се заснивао на слободном и неограниченом извозу. Она, иначе, представља највећег свјетског извозника, јер експортује више од половине свог БДП-а, што је процентуално много више од Америке или Кине. Она је својим извозом роба, услуга и капитала „угушила“ мање и слабије развијене чланице ЕУ. Од тренутка настанка, овај је процес имао „саморазвијајући карактер“, што је значило да је сваким новим циклусом добијао на снази и убрзању. Грчка, Португалија, Шпанија, Ирска, Италија… су све дубље тонуле у дугове и све су мање имале моћи да их отплаћују.
Упорна и све обилатија одбрана евра од стране Европске комисије и Европске централне банке (ЕЦБ), у својој економској суштини, представљала је одбрану конкурентске способности њемачке привреде на свјетском тржишту. И ништа друго. Јер, иако ЕЦБ утврђује јединствену краткорочну камату на позајмице које даје и иако државе еврозоне све извозне и домаће трансакције утврђују у евру, само је илузија да постоји једна валута. Истина је да се однос размјене долара и евра и евра са другим валутама утврђује као просјечан однос различитих вриједности националних евра. Није иста вриједност евра у Њемачкој и Грчкој, Шпанији или којој другој земљи која је у економским невољама и тражи помоћ. То је доказано на финансијском слому Кипра, када су успостављена бројна ограничења у циљу обиљежавања „кипарског евра“ и забране његовог изношења.
Zalosno je sto se Bulatovic ne sluzi cinjenicama dok pise ove osvrte.
Njemacka ne izvozi vise od polovine svog GDP-ja, GDP je oko 3.5 triliona a izvoz oko 1.1 . To pokazuju svi zvanicni podaci osim ako Bulatovic nema neku eksluzivu.
Takodje prica o jeftinom euru nema nikakvu ekonomsku podlogu, jer svaki analiticar kaze da je Euro preskup za Evropu. Za Njemacku evo nije zbog izvanredne produktivnosti njene privrede.
“Вриједност/цијена новца утврђује се на основу висине каматне стопе која прати поједине вриједносне папире.” a koliko je ovo netacno ni pricati ne treba.