Bugarski sindrom: Zašto vlast teži Zapadu, a narod Rusiji?

Piše: Igor Pšenjičnikov, savetnik direktora RISI, za RIA Novosti

Pre nekoliko dana je predsednik Bugarske Rosen Plevnelijev izjavio da „postoji mnogo naznaka“ da Rusija navodno finansira antievropske stranke i medije u Bugarskoj i drugim zemljama Evrope, težeći da time „uzdrma EU iznutra“.

To smo već mogli da čujemo iz usta Baraka Obame i neuspešne kandidatkinje za predsednika SAD Hilari Klinton.

Poslanik Laburističke stranke u Domu opština i bivši ministar kulture Velike Britanije, Ben Bredšou, takođe je nedavno izjavio da se „Rusija, po svemu sudeći, mešala u referendum“ o Bregzitu.

Sada i vlasti Bugarske smatraju svojom dužnošću da priključe svoj glas tom horu.

Predsednik bugarskog nevladinog pokreta Rusofili – Nikolaj Malinov – mi je rekao: „Predsednik Plevnelijev se ponaša kao papagaj, ponavlja poteze svog američkog patrona, predsednika Obame. Ovaj svojim poslednjim govorima i nalozima pokušava da na sve načine otežava posao budućem predsedniku Donaldu Trampu. Sada i naš odlazeći predsednik Plevnelijev pokušava da stavi klipove u točkove novoizabranom predsedniku Rumenu Radevu, koji je pobedio na izborima 13. novembra ove godine“.

Pre neki dan je bugarski informativni portal „Glasove“ naveo da je američka „Fondacija za Bugarsku“ platila Bugarskoj nacionalnoj televiziji i privatnoj bugarskoj televiziji BTV 30.600 dolara, odnosno 26.500 dolara, za izveštavanje o izbornoj borbi između Klintonove i Trampa na „odgovarajući način“.

Bugarska se ponaša čudno

Izjava predsednika Plevnelijeva se potpuno uklapa u antirusku politiku bugarskih vlasti, koja je postala tradicionalna maltene od kraja XIX veka. Izuzetak je bio samo period posle Drugog svetskog rata. A u Prvom i Drugom svetskom ratu Bugarska nije ratovala na strani Rusije, koja ju je nekada spasla, već protiv nje.

Ali, to ponašanje bugarske elite je u stalnom sukobu sa bratskim osećanjima između naroda Bugarske i Rusije.

Ti odnosi imaju duboko istorijsko utemeljenje. I Rusi i Bugari su pravoslavci. Čak su nam i bogoslužbene knjige na crkvenoslovenskom jeziku posle krštenja Rusi iste. Osim toga, tokom rusko-turskog rata 1877-78. godine, Rusija je oslobodila Bugarsku od turskog jarma i to platila stotinama hiljada života svojih vojnika. Usled viševekovnog genocida, od pet miliona Bugara do sredine XIX veka ostao je samo milion.

Da nije bilo Rusije, bugarski narod jednostavno ne bi postojao. Ali, Bugarska sada ponovo nije među saveznicima Rusije. čak ni među trgovinskim partnerima.

Naravno, početkom ’90-tih godina, kada se Rusija nije bavila svojim bivšim saveznicima, dezorijentisana Bugarska je ušla u sferu uticaja Zapada. Zatim je usledio njen ulazak u EU i NATO. Ali, bratstvo između naših naroda još niko nije ukinuo.

Međutim, vreme je prošlo, i Rusija je danas drugačija kada Moskva predlaže Bugarskoj uzajamno korisnu ekonomsku saradnju, ona se suočava s ponašanjem kojem je teško naći adekvatno objašnjenje – pre svega u svetlu tradicionalnog prijateljstva Rusa i Bugara.

Mislim da ćemo se još dugo sećati odustajanja bugarskih vlasti od već dogovorenog projekta izgradnje sistema za transport gasa na dnu Crnog mora. Poznato je da je Bugarska to uradila na svoju štetu pod pritiskom EU i SAD. Sada Rusija rešava to pitanje sa Turskom.

Još se možemo setiti i odustajanja Bugarske (takođe pod pritiskom EU) od rusko-bugarskog projekta izgradnje nuklearne elektrane u Belenu, zbog čega je Bugarska samo u vidu odštete ruskom „Atomstrojeksportu“ dužna da nadoknadi 620 miliona evra.

Ali, to su ekonomske stvari. A još imamo i članstvo Bugarske u NATO, što je začuđujuće kad su u pitanju Bugari. Zato što nije u skladu sa svešću ogromne većine Bugara, koji još uvek gaje topla bratska osećanja prema Rusiji.

Bugarski rusofili

Prema rezultatima ankete iz jula 2016. godine, koje je naveo predsednik Rusofila Malinov, 82 odsto stanovnika Bugarske se prijateljski odnosi prema Rusiji, a samo četiri odsto sebe smatra rusofobima. „Rusofili“ su najmasovnija nevladina organizacija u Bugarskoj, koja broji više od 35 hiljada zvaničnih članova i ima 225 ogranaka po celoj Bugarskoj.

Rusofili se staraju o očuvanju spomenika (podignutih još početkom XX veka) ruskim vojskovođama i vojnicima koji su oslobodili Bugarsku od turskog jarma tokom Rusko-turskog rata. To je, na primer, veličanstveni spomenik Aleksandru II u centru Sofije (na bugarskom se zove „Pametnik na Car Osvoboditel“), ili hram-spomenik u podnožju legendarne Šipke.

Oni se staraju i o spomeniku sovjetskom vojniku u Plovdivu, koji je u Rusiji poznat kao „Aljoša“, i Spomeniku Sovjetskoj armiji u Sofiji. Rusofili nastavljaju da podižu nove spomenike i herojima Rusko-turskog rata i ruskim vojskovođama iz drugih vremena koji su ostavili svoj trag u istoriji nezavisne Bugarske.

Na centralnom trgu grada Kazanlak je 2014. godine podignut spomenik heroju Rusko-turskog rata 1877-78. godine generalu M. D. Skobeljevu. U Sofiji je pre pet godina postavljena bista generalu I. V. Gurku, čiji su pukovi oslobodili bugarsku prestonicu od Turaka u decembru 1877. godine. Rusofili održavaju i mnoga groblja ruskih vojnika koji su poginuli u Rusko-turskom ratu.

Nedavno su u gradu Tutrakan Rusofili podigli spomenik ruskom vojskovođi A. V. Suvorovu, koji je oslobodio taj grad od Turaka tokom Rusko-turskog rata 1768-1774 godine. Zahvaljujući Rusofilima, ulice u gradovima Bjala i Kovarna nazvane su po sovjetskom maršalu G. K. Žukovu.

Ljubav prema Rusiji je za Bugare geopolitički pojam

Svake godine Rusofili održavaju festival bugarsko-ruskog prijateljstva kod spomenika na već spomenutom prevoju Šipka, koji je postao simbol čvrstine ruskih vojnika.

Privatnim donacijama Rusofila u vrtićima po celoj Bugarskoj otvoreno je 600 kabineta za učenje ruskog jezika, u kojima uči 15 hiljada dece. S njima radi 280 učitelja. Iz državnog budžeta se za to ne izdvaja, kako kažu u Bugarskoj, ni stotinka.

Rusofili preko ruske Federalne agencije Rossotrudničestvo svake godine šalju na ruske univerzitete stotine bugarskih studenata na studije ruskog jezika. U zemlji se svake godine održi oko 120 koncerata ruske pesme, na koje Rusofili pozivaju ruske izvođače.

„Mi čuvamo naše kulturno-istorijsko sećanje – kaže Malinov. – Ono je vezano za Rusiju. Mi radimo na tome da narodi Bugarske i Rusije sačuvaju svoju bliskost, da odnosi budu tesni. Mi čuvamo našu uzajamnu ljubav. Za Bugare je ljubav prema Rusiji geopolitički pojam“.

Verovatno ljubav, zahvalnost i istorijsko sećanje nisu kategorije iz oblasti diplomatije, političkih i ekonomskih interesa. Ali, te kategorije su svojstvene ljudima, narodu. A politika se ne kreira sama od sebe, kreiraju je ljudi.

Bugari se nadaju da će novi predsednik Bugarske Rumen Radev (stupa na dužnost 22. januara 2017. godine) moći da promeni situaciju u kojoj bugarske vlasti dugo nisu slušale svoj narod. Jer, Radev je izabran kao predstavnik koalicije političkih snaga koje su kao svoj glavni zadatak označile zaštitu nacionalnih interesa.

Kako se to može ostvariti, ostajući u EU i NATO, zna, verovatno, samo bugarska politička elita.