O „budućnosti naše dece“ i evropskoj nebudućnosti

Najteže je govoriti o očiglednim stvarima. Recimo o činjenici da je priznavanje Kosova i Metohije, po diktatu Zapada, od vlasti u Beograda van zdravog razuma za sve Srbe i državu Srba – Srbiju. Ali, nažalost! Mi živimo u vremenu i društvou gde je to – dilema nad dilemama. Pitanje biti ili ne biti.

Od svega je najsumornija argumentacija koja se koristi. Poništavaju nam prošlost, ukidaju sadašnjost i obećavaju beslovesnu budućnost na najbestidniji način. Pominju – decu. Znaju i oni – govorim o generaciji nekritičkih evrofilskih političara koje ne smeštam ni u jednu partiju, ni u pozicija ni u opozicija – da to nije ni po Ustavu, ni po zakonima, ni po čojstvu, čak ni po sitnim ćiftinskim dobitima, ali je dobro za „budućnost naše dece“.

Šta da kažete na to? Kako da odgovorite na podmetanje koje se ubada u najživotniji ljudski instinkt samoodržanja, a kao dokaze uzima magle daljina i himere emocija?

Prvo, šta ti ljudi misle o svojoj deci kad izgovaraju takve stvari? Ne bi se reklo da misle ni da su sposobni, ni pametni, ni učeni, ni potencijalni kovači svoje sudbine.
Drugo, ako se držimo te logike – Pa to je čista porpast! Ako su naša deca tako nesposobna, pa ništa mi njima ne možemo ostaviti što im neće biti oteto. Jer nikad neće biti idealne budućnosti u kojoj će slabići i praznogalvci biti uspešni kao zdravi ratnici i pametnice. Stari Kinezi su govorili da se deci ne daje riba, nego se deca osposobljavaju da – love ribu.

Ne budimo licemeri! Dobro osposobljena deca će znati bolje da brane Kosovo nego ovi njihovi sluđeni roditelji. Jer, pogledajmo, širom otvorenih očiju, ko to tako autoritrano brine o budućnosti, pa još, „naše dece“.

Ko su oni koji brinu o deci ako Kosovo ostane u Srbiji?
Ta generacija je, kakva god da merila uzmete, daleko i iza svojih roditelja. Iz nekog istorijskog pregleda oni će biti slučjani prolaznici u dramatičnom vremenu, pre nekog ko će se odnekud iz narodne dubine pojaviti i umeti da čita „znakove vremena“.

Dakle:
To je generacija onih čije se privređivanje najbolje može opisati kao bećarska ekonomija. Prodaj sve. Fabrike, puteve, centrale, rudna blaga, banke… Sve pod zemljom, na zemlji i u vazduhu. Ljude najjeftinije. A ako neće da ih uzmu, plati da ih uzimaju da robuju. Važno je da je investiror strani, a ti da obezbediš zakone da tvoja deca rade kao robovi. Na kraju prodaš i vodu – i pitku i banjsku. I vazduh, ali to polako. Biblija tog privređivanja je Vašingtonski konsnzus, koji posle rasprodaje svega (može i za jedan dolar čitav kombinat, samo da se proda!) propoveda ekonomsko takmičenje u kome će im njihova crkva, u kojoj se mole dolarskom bogu, obezbediti da veruju da su srećni samo ako sigurno gube sve utakmice. A Fridom haus će da stalno objavljuje kako napreduješ na tabeli dobitničkih gubitka. Nikad ne misli da treba da čuvaš svoje pare u svojoj banci.

Najbolje je kad su naše pare kod njih. Zaboravi Orvela: jer u neoliberalnom kapitalizmu moraš naučiti da što manje imaš to si bogatiji. Naši političari su ljudi koje su uveli u voz koji ide u suprotnom pravcu i onda ih MMF još podučava kako da voze što brže. I dok oni javljaju kako napreduju, realnost nosi svoje. Tako je nama naša tranzicija, kako je pokazalo istraživanje Branka Milanovića, donela pripadanje Četvrtom svetu.

U zlom dobu komunističkom, u kome su živeli roditelji generacije političara koji se danas menjaju na mestu mašinovođe srpske lokomotive, mi smo bili na vrhu talasa zemalja u razvoju, pred Drugim svetom – a to je bogati svet. Odmah iza Prvog sveta najbogatijih. Nama su MMF, Svetska banka, Evropska unija i ostali naši veliki učitelji i donatori pomogli da se nađemo u Četvrtom svetu. Iza toga nema. Tama i mrak. Ali bećer tu ne staje.

Idemo dalje. To je generacija čiji se politički sistem može opisati kao kolonijalna demokratija. Izabrani politički lideri se verifikuju u ambasadi Imperije, a oni se hvale kao ih Imperija vole i poštuju. Vikiliks je pokazao kako izgleda ponašanje tih narodnih izabranika kad odu na kanabe kod nekog skota ili smita ili kako se već zvaše ti prokuratori. Onda, su tu i drugi iz tog diplo-čopora. Da zaprete, a ako treba i demokratski ugrizu. Do juče su hteli da vas ubiju, bacali su osiromašeni uranijum na „našu decu“ a danas ih morate zvati – prijatelji.

To je generacija koja je međunarodni položaj svoje zemlje pretvorila, baš u ono na šta je Josip Broz upozoravao kao najgore, u moneta za mala potkusirivanja. Nema potrebe da Broza uzmamo kao Sun Cua, ali to za monete je bio u pravu. A možda to i jeste naučio iz Sun Cuovih „umeća ratovanja“ dok je obučavan u moskovskom hotelu „Luks“. Sve u svemu, potrošena je i ta džebana u kojoj su Broz i njihovi roditelji mogli biti „krivi za sve“.

Inače, ova generacija naših političara svojim kvalitetom smatra to što nisu ništa – ni liberali, ni komunisti, ni nacionalisti ni internacionalisti; zato bez ikakvih moralnih problema do podne mogu da budu američki izvršioci, popodne egzaltirani germanofili, a kad padne nojca crna – rusofili.

Zato se njima ne čini kao problem da se odriču dela po dela Kosova i Metohije, ako im obećavaju formulare za popunjavanje poglavlja – o eventualnom ulasku Evropsku uniju. Tim likovima – EU je taj dobitak za koji bi predaja Kosova i Metohije imala smisla! Normalno biće, ipak, oseti neku dubinsku mučninu pred tom anti-hristovskom argumentacijom. Daš sebe za „svetlu budućnost“, da bi stigao u Nedođiju kao Niko i Ništa. S lažnom verom da će Niko i Ništa tamo biti Neko. Što nije Nikad bilo.

U normalno vreme, kad se govorilo da bi neko „prodao veru za večeru“ bila je to presuda. Delo nedostojno čoveka. Danas, u osnovi mejn-strim politike u Srbiji vera je roba oko koje se niko neće snebivati! Valjda, kad smo prodali sve, što ne bi i to malo vere za šaku evra.

A, naši vladari se ponašaju kao da su i promenili – veru. Oni propovedaju o EU kao o nebu! Rajska bašta. Put bez alternative! Do skora samo nebesko carstvo nije imalo alternativu. Ova generacija političara se dublje naklanja Angeli Merkel i nekom američkom senatoru koji ne razlikuje Siriju od Srbije nego patrijarhu. Njima je dan sa Mekejnom dan ispunjen celomudrenošću, a Savindan dosadni praznik na koji moraju da idu na svečanu akademiju, ali nije dobro da se propusti snimi te televizija.

Ali, budimo realni. Taj sloj koji nas drži na tom „putu bez alternative“ je samo pokorica nad srpskim društvom. Nekoliko procenata stanovništva, s širom rodbinom i prijateljima. Oni staju u instant-pozapadnjačenu političku elitu, posivelo vestrenizovano javno mnjenje i hordu lake NVO-konjice koja je utemeljena zapadnim parama donošenim u koferima iz Segedina a danas prebačena srpskoj državi na izdržavanje. Njihove mantre više nemaju ni privlačnu moć, ni kontakte s realnošću. Nema tu ni mudrosti i ni postojanosti.

Ko je u njihovom Panteonu glas koji se čeka da bi se bilo koje društvo orjentisalo u ovom prelomnom vremenu? Angela Merkl, kojoj jedna Alternativa koja je koliko juče nastala u Nemačkoj, drži nož pod grlom? Emanuel Makron koji liči na De Gola kao vrabac na orla? Dobri Donald Tramp koji vodi bespoštedni rat s „dubokom državom“ u zemlji koja je lider liberalnog sveta? Ko se još u svetu ikad hvalisao s „dubokom državom“? Sem liberala? Šta bi Džon Stjuart Mil rekao za ove „domete“ liberalizma?

A naša politička elita (zvaćemo ih tako, iako ih i ovako obezglavljeni Zapad i ovako pogubljeni zapadni lideri i dalje drže za usful idiots) i dalje uzdignuta čela stupa u Evropsku uniju. Narod sve više ćuti nad kompleksom niže vrednosti svojih velikaša.

Dok nas „pljačkaška cilizicija“ (Torsten Veblen o zapadnom kapitalizmu) rastrojava i siromaši mi se držimo lažnih statističkih metoda po kojima – „i pad je let“. Tako, gledamo čudo neviđeno: što je razorenija naša privreda, to je kod nas manja stopa nezaposlenosti. Što više mladih ljudi beži iz naše bede da popunjava nemačke ispražnjene delatnosti, to je stopa rasta našeg BDP veća.

Ali, što se više sreće i progresa na nas izliva sa ekrana, mi postajemo svesniji da put u Evropsku uniju, eto, bez sumnje nije povezan sa putem u „bolji život“. Stvarnost je ciničnija i smešnija nego u onim starim televizjskim humorisitčkim serijima koje nam stalno repriziraju, ali – naša politička elita se ne da ometati. Oni su sve ozbiljniji.

Ne pomažu ni najteže činjenice. Ne samo da „bolji život“ne dolazi, već EU na Istoku Evrope – ubija život. I to ne simbolički. Ovo nije stilska dosetka. Nedavno je objavljen nalaz OUN o zemljama u kojima je najugroženiji opstanak stanovništa. Najveći pad stanovništva na svetu imaju istočnoevropske zemlje: Bugarska, Latvija, Moldavija, Ukrajina, Hrvatska, Litvanija, Rumunija, Srbija, Bosna i Hercegovina, Poljska, Mađarska. Apsolutni šampioni! Zapad nas je obučio kako da nas se rađa sve manje, kao i u bogatijim evropskim zemljama, ali onda „naša deca“, zbog kojih ćemo mi damo Kosovo, idu tamo da nadniče.

EU je grobar Evrope. Ali, evo nas, dajemo Kosovo da uđemo u svoju grobnicu!

Živimo u takvom vremenu u kome je moguća svaka nemogućnost! Pa i da su kad smo najsušastvenije ugroženi, oni koji odlučuju spremni – ili, nadamo se, samo razmišljaju! – da „prodaju“ i naš štit i našu nadu, duh ovog naroda – Kosovski zavet. I to – da ga ugušimo sopstvenim potpisom! Da se obriše neki redić u blesavom Ustavu i da se šarne na mestu gde ti Junker pokaže, a iza će stajati Angela, ako preostane, ili takav neko. Nije ni važno ko. Nije važno ni zašto. Možda da se otvori nova Katalonija. Možda. Ali za samoljubivog evroiunijatu, koji se možda sprema i da glasa za neki svoj egzit, za Srbe i zapadni Balkan važi princip kojeg su se beli doseljenici držali kad su u pitanju Indijanci: dobar Srbin je samo ponižen Srbin!

Nema tu više enigmi. Zna se šta nam čine (toga se obseti ponekad i naš predsednik) i jasno je šta je nama činiti.
Kosovo jeste i mit. Ali mit, ili srpski rečeno zavet, je osnova zdravlja naroda. Mentalnog pre svega. Naš identet je naš grudobran. To je iznad svake unije. Neće valjda biti da neko stvarno misli da je onaj „vitez tužnog lika“ Johanes Han, Srbima stvarniji od kneza Lazara. Hana ima na našim televizijama, pa ga koliko sutra neće biti, a knez Lazar je doveka! Što ga više izbacujete iz udžbenika, njegov lik će isijavati više svetlosti koja se ne može sakriti.
Ne, ipak, nadamo se da „ono“ neće biti! Deluje toliko blesavo da u zdrav razum ne može da stane. Ali, moramo se bojati, jer nije nemoguće!

Obratite pažnju, svakodnevno se u našem javnom mnjenju čuje tužbalica – kad bi nam Nešto dali. Bar nešto. Neku kocku šećera. Pa da se mi i Tači slikamo kako potpisujemo. Može kao dve Nemačke. Kako se lepo setio onaj penzionisani diplomata Nemac. Mi Srbi ne priznajemo Kosovo, ali neka ga u UN. Uostalom, zar Divac i ekipa nisu nekako tako Kosovo ubacili u Olimpijski komitet. Za to se pitala Srbija. I činila je ćuteći, a onda se valjda negda i nešto šarnulo. I eto stolice u Olimpijaskom komitetu. Pa, šta su Ujedinjene nacije i jedna stolica manje više. Jedan ubijeni mit na kugli zemaljskoj manje-više. Da se oslobode „naša deca“, pa da mu odigraju posle ponoćno kolo na grobu. Možda i da ponesu glogov kolac. Kako će tek njih Evropa pohvaliti! Tu će i ovi veliki tranzicijski uspesi pasti u senku.

Ali, vratimo se iz „svetle budućnosti“ i srpske nebudućnosti u sumorno doba današnje. Srpski narod se, u vekove, pokazuje kao samosvestan i odbija da mu se „menja svest“. Koliko je ovuda prošlo Gabrijela i Junkera, a i poneki Hojt Ji! I to sile kad su sile bile, a ne ovi „ostaci ostataka“ evropske civilizacije. I bilo je tu uvek neke biblijske postojanosti i moći. To je iz Zaveta. Biblijskog, a kod nas odomaćenog kao Kosovskog. Kao u onom psalmu kad su veliki vavilonski porobljivači (veliki kao današnja Amerika!) tražili da se probljeni narod veseli svom ropstvu i odrekne se sebe.

Bez obzira što su bili od veće sile proterani iz svoje zemlje oni su verovali u povratak svojoj suštini. Vera je najveća moć u čoveku i narodu. Razumeli su da njih, naravno, nema bez Jerusalema. Biće neke mase, nekih putnika, nekih apatrida, ali nema – Njih. I pretvorili su to u veru. A vera je Zavet na žrtvu bez koje nas nema, a Zavet je trajniji od svake okupacije: /Ako bi zaboravio tebe, Jerusaleme, neka usahne desnica moja!/Neka mi jezik prione za nepce, ako se tebe ne bih spomenuo, ako ne bih držao/Jerusalema visoko iznad svake radosti svoje!/ [Ps, 137, 3–6]

Obični Srbi, koji nisu na uzici ambasadora, svoj Jerusalim znaju. I svašta je moguće da promene – i komunizam, i liberalizam, i sultane i knezove – ali srpski Jerusalim je iznad njihovih trivijalnih političkih lutanja.

I koliko god ih političari – koji se napajaju mudrošću u hodinicima briselskih institucija – ružili što drže do mitova oni će vazda više verovati Andrićevoj mudrosti, koji je uzvišeno pripovedajući o Njegošu i Kosovskom mitu, rekao da su „najdrevnije legende, uvek i najveća ljudska stvarnost“. Ko ovom čoveku dade Nobelovu nagradu!? Koliko u Srbiji danas ima pisaca koji znaju da je ovo besmisleno i koji će za dvesta evra da napišu da je Njegoš neprijatelj građanskog društva a Kosovski mit slavljenje poraza, ali ne tako uzvišeno slavljenje poraza kao u onom divnom mitu o Alamu i Dejviju Kroketu.

Ali bez obzira ne ta znanja izvanredna, ovaj neće da se odrekne „najveće ljudske stvarnosti“. Prost narod ne veruje da posle toga može da se ostane Čovek? I lakše će mu biti da se okrene od – evropske nebudućnosti.
Uostalom, šta ga sprečava. Ni jedna ozbiljna projekcija XXI veka ni sa Zapada (Pol Kenedi, Zbignjev Bžežinski,itd) ne vidi ga kao „američki vek“. A, da će biti evropski, u to više ne veruju ni deca u vrtićima. I onda, ni u našim vrtićima.
.
Evo nas, kosekventno, na kraju – kod politike. Budimo ozbiljni. Nije to nikakva „nemoguća misija“ – kakvom nam je predstavljaju oni koji ne misle kad obećavaju svojim prijateljima iz Brisela, Berlina, Pariza. Prost je redosled poteza: Prvo se skinemo sa droge zavne – EU nema alternativu. Sutra ujutro se umijemo i obavestimo svet da EU nema sposobnost da reši „problem Kosova“ koji je Zapad učinio nerešivim. Uzmemo pod ruku svoju Rezoluciju 1244 i pravac UN. Bez stoličice za Haradinaja, naravno. Biće tu nekih prepreka, ali nismo ni mi tikva bez korena. I, eto.
Znaćemo da je naša „presvetla vlada“, kako je govorio Kočićev David Štrbac u jednom smutnom vremenu, odustala od Velike suicidne ideje, da obezbedi našoj „tupavoj“ deci budućnost, kad nam više ne bude strateško opredeljenje – „EU bez alternative“.

Najveća bolest zapadnog sveta, kako je pisao Alber Kami, jeste gubitak smisla. Do Makrona to još nije stiglo, ali to ne znači da svi treba čekamo tu konverzuju pa da unosimo smisao u svoje ponašanje. I svoje živote. Najmanje razloga da čekamo imamo mi.