• Издвојено
• Поглед

Бранко Радун: Ђукановић – крај антисрпске диктатуре или почетак краја

1 min read

9 година ‎ ИН4С

Црна Гора је пред великом прекретницом. Први пут после дугог периода ауторитарни, корумпирани и антисрпски режим Мила Ђукановића се налази пред поразом.

Истраживања и анализе показују да он изузетно лоше стоји и да му је тренд пада поверења незаустављив. Поред тога и опозиција је огорчена досадашњим понашањем Ђукановићевог режима и много мање је спремна да са њим улази у коалиционе комбинације, јер би такву “издају” тешко преживели на следећим изборима.

Све у свему – иако ће актуелна власт покушати све методе намицања гласова, то највероватније неће бити довољно да се победи на изборима. Једина метода која би била релативно успешна је да власт на неки начин обесхрабри или збуни опозиционе бираче па да они у последњем тренутку одустану од изласка на бирачка места.

Мило Ђукановић већ више од четврт века ауторитарном и корумпираном руком води Црну Гору. Она је остала мала сиромашна балканска државица у којој царују лоповлук, клијентелизам и криминал. Једина “фирма” која функционише и обезбеђује плате је држава, па је огроман проценат грађана у директној зависности од власти и приморан је да на изборима подржава актуелни режим. Осим тога, кад год је опозиција била надомак победе, владајућа странка је успевала да створи поделе и раздоре те да поједине опозиционаре “придобије”. Сада је то много теже, јер је подршка коју власт има много нижа, а и спремност опозиције да “пребегне” много мања него икад пре.

Црна Гора је данас земља са најнижом демократском културом у којој се нагрубље манипулише изборном вољом грађана кроз развијен систем политичке корупције и уцена. То је наравно присутно у свим земљама простора бивше Југославије, али вероватно нигде у тој мери као у Црној Гори. Томе је допринела и ненормално дуга ауторитарна владавина Мила Ђукановића али менталитет у коме доминира клановска свест. Пола милиона бирача олакшавају контролу од стране ригидног и ауторитарног режима, а менталитет гласања по “кућама” додатно отежава слободу избора. Једини начин да слободе уз медијске слободе доживе напредак је, да ова и оваква власт буде замењена новом прелазном коалиционом владом која би требало да представи шири политички спектар (“црногорске” и “српске” гласаче, као и оне који су и за и против НАТО-а).

До сада је онај део друштва који се није уклапао у Ђукановићеву визију Црне Горе, а то су припадници српске заједнице и опозиционо оријентисани, био потпуно маргинализован, а неретко и дискриминисан. Његов једини “успех” је смањење броја Срба свим могућим средствима, којих је на прошлом попису било тридесетак посто, а сада би их било знатно ниже. На тај начин је Ђукановић како би то рекао Анђелковић, изршио идентитетски геноцид над Србима и по томе ће остати упамћен у историји.

Иако је Ђукановићев ДПС био до сада неприкосновен, и у њему се дешавају унутрашња трвења и престројавања. Пример тога је сукоб Ђукановића и Светозара Маровића који је завршен тиме што је Ђукановић ухапсио свог најближег сарадника (као и његову породицу) који је и признао кривицу за крађу која се мери стотинама милиона евра. Ђукановић је остао готово сам на предизборним скуповима јер је остао без кључних сарадника. То је извршило додатан удар на рејтинг владајуће странке, али и улазак у фазу бруталнијег обрачуна са противницима (како са “мангупима из својих редова”, тако и из опозиције).

Пре годину дана, протести опозиције коју је предводио Демократски фронт су озбиљно пореметили ауторитет Ђукановићевог режима. Они су разбили страх у опозиционим редовима према “свемоћном господару”.

Проблем Ђукановића није само у антисрпској кампањи, сиромаштву, корупцији и криминализацији које разједају друштво, већ и у губљењу позиција у иностранству. Нема ни отворену подршку Београда коју је имао до сада. Постоје значајне политичко-медијске групације у Београду које подржавају опозицију нарочито, ону просрпску, али и медији који делују као подршка Ђукановићу.

На крају, али не и најмање важно је то, што Ђукановић губи позиције на Западу, а на Истоку их је одавно изгубио. Шта више, очигледно је да неки центри моћи на Западу намеравају да или уклоне Ђукановића са власти, или пак да га натерају на коалицију у којој неће бити доминантан. Његова пропагандна параноја да га “руше из Београда и Москве” (још луђе звучи да га руше СПЦ и Путин) је медијско претеривање и скретање пажње са злочина над својим народом, јер он главни проблем има у Лондону и Вашингтону. Сви су постали свесни да тако дуга ауторитарна, антисрпска и корумпирана владавина мора да се заврши што пре.

Једини који то за сада не схвата је сам Ђукановић што може изазвати опасну нестабилност у Црној Гори. А конфликтни капацитет у подељеној Црној Гори је на жалост изузетно велик.

(Извор: Данас)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: