Branko Boljševik, mrtvi dim

Piše: Nebojša Jevrić

Okružni zatvor Padinska skela. Aneks prekršajno. Sobni Branko Boljševik.

U sobi šezdeset robova. Svi su otišli na rad osim nas četvorice „političkih“.

Branko Boljševik, Mile Mafija, Ciganin i ja, pisac ovdašnji.

Ovde leže oni koji su dobili do šezdeset dana.

Ostali robijaši nas preziru i retko se mešaju sa nama.

Branko Boljševik je robijao kao komunista još u vreme Kraljevine.

Poslali su ga na Goli otok četrdesetosme, prvi put. Posle ponovo. Dvomotorac.

Nikad mu nisu dali pasoš, nikad nije dobio šaru da vidi Rusiju. Postojala je samo u njegovim snovima.

Hapsili su ga često i posle toga.

Kad god bi se napio, a pio je često, počeo bi da veliča Stašenjku Visarionoviča Brku.

Osuđen na dva meseca jer je rekao da pravi socijalizam postoji samo u Rusiji. Bio je to jedini staljinista koji je verovao u Boga. Pričao nam je kako je Staljin pet dana pre kraja škole napustio bogosloviju. Napustio ju je po naređenju svog duhovnika starca. Sve što je uradio bilo je poslušanje.

Duboko je verovao da će jednoga dana biti kanonizovan. I kako je već kanonizovan u jednom manastiru čije ime nije hteo reći.

Dok je pričao sede kose, namučena lica u toplim plavim očima su se jezerile suze.

On se, kao predratni robijaš, uspeo da izbori da mi „politički“ ne idemo na rad.

Mile Mafija je imao kombi u kojem je spavao na placu kraj Aero-fara. Imao je i kozu i kokoške.

Znala ga je čitava Sava. Prodavao je prvi po splavovima precvalim stjuardesama JAT- a tange boje mesa.

Toga dana našao, čisteći neki podrum, Titov portret, ulje na lesonitu. Poneo ga je, paušalno, možda i za njega mušteriju nađe.

„Oće li neko da kupi Titov portret? Cena po dogovoru.“

„Daću ti ja hiljadu dinara da ga baciš u Savu!“ zakukureka jedan dežurni.

„Prodato! zaradova se, zakratko. Smota lovu i naruči piće, a Tito lagano potonu u reku.

Iste večeri došli su po njega.

Ujutru mu je sudija odrezao dva meseca zatvora.

Treći je bio Ciganin iz Marinkove Bare, sitan i mršav. Išao u školu mesec dana. Najmanjeg u razredu svi su ga tukli. Nije bio pismen.

Živeo je od onoga što bi gosti ostavili nepojedeno u restoranu na samoposluživanje “Zagreb“. Sadašnjem i nekadašnjem „Ruskom caru“.

Oblačio se u kontejnerima.

Negde na Dedinju, jer je tu bilo najbolje robe, našao je belu majicu na kojoj je crvenim slovima pisalo Tito!

Nepismeni Ciga nije znao da pročita ono što je crvenim markerom na nekoj dedinjskoj žurci dopisano. A na majici je pisalo: JEBO VAS TITO!

Obukao je čistu majicu, bacio svoju prljavu i ušao u trolejbus.

Ni do Knez Mihailove nije stigao, već su ga pokupili.

Uzalud se na suđenju branio da je nepismen, da ništa nije dopisao, da ni to što piše ne ume da pročita.

„Ni Tito?“

„Ni Tito!!!“

Zbog toga je dobio još deset dana pride.

Četvrti sam bio ja. Pisac ovdašnji. Brat mi je bio u vojsci i ja osetljiv na vojsku. Ušao sam u „Kiki“ u Knezu. Cele noći sam bančio. Stigle pare od tate. Još je, grešnik, mislio da studiram. Ujutru sam ostao sam. Bila je nedelja.

Dvojica vojnika su skupljali novac za jedno pivo. Naručio sam im dva piva i oni su me pozvali da sednem sa njima. Pijan, počeo sam da vređam lik i delo mrtvog ali još živog predsednika.

Jedan se izgubio.

Vratio se sa patrolom.

Ličnu kartu sam ostavio na portirnici „Moskve“ gde sam pre neki dan proveo noć sa jednom damom iz visokog društva i ispraznio sobni bife. A prijavu stana nisam ni imao.

Dobio sam mesec dana plus pet zbog lične karte.

Kad bi ostali otišli da rade, mi „politički“ bismo se kupili oko Mileta Mafije koji je jedini imao cigara.

Mile Mafija bi izvadio cigaru i ritualno zapalio.

„Bezec!“ prvi bi zavapio Ciga.

(U jeziku ratnika, vojnika, robova to je značilo: pola cigare je moje.)

„Kontra!“ oglasio bi se i pisac grešni.

(Kontra znači da od cigine polovine ja imam pravo na pola.)

„Mrtvi dim“, uvek poslednji jedva čujno izgovarao je Branko Boljševik .

Ostavljao sam mu pikavac kapitalac koji bi on sa punim plućima uvlačio.

Jutros u klubu nezavisnih penzionera “Zabranjeno starenje“ sedi Mile Mafija

Pijemo kafu i prisećamo se mardelja.

Da ne znaš šta je sa Brankom Boljševikom?

Mrtvim dimom.

Kad su mu osamdet treće na kraju dali pasoš otišao je za Rusiju i zamonašio se u nekom manastiru u Gruziji. Pa u njegovom suterenu živim.Ostavio mi gajbu.