Брајићи некада и сада: Историја село са 60 кућа свела на 20

Прича о кафани у Брајићима у којој су се 1941. године срели Тито и Дража актуелизована је прије неколико дана приликом обиљежавања акције спашавања америчких пилота у Прањанима. „Вести онлине“ разговарале су са Радомира -Раћом Петровићем чија кућа се налази непосредно поред поменуте кафане, а у којој је у време рата био штаб Драже Михаиловића. Раћо је имао свега пет година када је дошло до сусрета Драже и Тита, али је многе детаље о овом догађају сазнао од оца Драгољуба који је свим срцем био за равногорце и Чичу.

– Кафана се тада звала „Сувобор“, била је чувена и пре рата, а била је на путу Чачак-Ваљево. Газде су биле неки Брајићи. Мој отац, трговац, саградио је кућу 1935. преко пута ње рачунајући да ће се Брајићи развијати и да ће и он имати посла. Тако је било све до 1941. када су нам се уселили четници. Доњи део куће им је био штаб, а на спрату је била радио-станица. У једној соби били су смештени чланови енглеске мисије при четничком штабу коју је предводио Бил Хадсон. Све што је важно за четнички покрет од доласка, па до краја 1942. до повлачења четника на саму Равну гору, везано је за ову кућу и кафану у којој је тада била четничка академија за школовање подофицира – прича он.

Добро се сећа да је са чинијом у руци са четницима чекао порцију пасуља и да је октобарског дана, када су се сусрели Тито и Дража, у Брајићима било некако свечано и да су се сви војници упарадили.

Тито је са пратњом, вели наш саговорник, пребирајући по породичном сећању, ушао у четнички штаб, поздравио се са домаћином Драгољубом Петровићем, који је тада запазио да није имао два прста на десној руци. После разговора у штабу, Тито и Дража су прешли у гостинску собу кафане где су одржали састанак, а шта се дешавало нико живи није знао.

– По причању оца, сви су тада били нешто нервозни и збуњени, а након тога Тито је са пратњом преноћио у нашој кући и ујутру наставио пут ка Ужицу. У вези са тим путовањем, важан је још један детаљ који много говори о личности Драже Михаиловића. Без његовог знања, неки четнички капетан Глишић је имао намеру да убије Тита тако што је на путу ка Ужицу минирао неки мост. Када је то дошло до Драже, који је дао официрску реч Титу да му се ништа неће догодити, запретио је да ће пострељати све који су умешани у атентат на Тита – сећа се старина.

Захваљујући, каже он, часном ставу ђенерала Михаиловића, Броз је избегао смрт.

– Нешто слично се догодило и 19. септембра те године кад је неки поручник Драгослав Павловић поставио заседу Титу, али је и тада Дража запретио стрељањем својим војницима и официрима ако му се нешто деси. Дакле, за само два месеца, Дража је два пута спасао живот Титу јер је био частан и држао је до официрске речи – открива наш саговорник.
Заборављене столице

Након рата, кафана је неко време радила, а у њеном склопу је била спомен-соба у којој су се састали Тито и Дража и друга у којој су биле неке ратне фотографије Броза и Михаиловића. Сада нема ничега.

– Пре неку годину дошао је неко из Горњег Милановца и однео је столице на којима су седели Тито и Дража и никада их није вратио. Остао је само сто којег су напола појели мољци. О згради више нико не води рачуна, а требало би јер је она важна за нашу историју – испричао је својевремено Петровић за „Вести“.

Столице на којима су седели Тито и Дража узео је Радош Гачић, тадашњи директор Музеја рудничко-таковског краја, да заштити од пропадања, али се о њима ништа није знало. После много времена и распитивања, потписник овог текста је столице нашао код Драгољуба Аџића, столара из Луњевице који се запрепастио када је сазнао да му је Гачић донео столице историјске вредности. Сва је срећа да је столице одложио на таван своје радионице.
Крили одакле су

– За нас и Брајиће је било најбоље да ни Дража, ни Тито никада нису дошли у ово село. После рата било је упутније рећи да си из Берлина, него из Брајића. Иако је из села било неколико четника, сви смо били и остали четници до данас. Како нам је било са том етикетом, може се наслутити, а и види се по селу. Од шездесетак домова и сто педесетак житеља, колико је било у току рата, једва је остало двадесетак кућа са педесетак душа. Школу смо одавно затворили, кафана већ давно не ради, имамо једну продавницу, аутобус саобраћа два пута недељно ако је пут проходан и то је све – причао је Раћо Петровић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: