Бошко Ћирковић – Шкабо о забрани уласка у Црну Гору: Ја сам корона

Пише: Бошко Ћирковић – Шкабо

Изашао сам на кеј с псима, које сам претходно нахранио. Маша је била већ стандардно сулуда, једва сам је утерао у канцеларију након игре са „псићима на батерије“. Одрадио сам калкулације улаза робе која је стигла у петак. Однео сам папирологију до радње, где сам спаковао и адресирао ставри за слање „Пост експресом“. Приватници смо, самозапослени, мора и викендом да се ради. Председник увек ради. На путу до пекаре ми је човек који живи на улици, где се пре пар недеља његов „колега“ смрзао и умро, тражио пет динара. Он не ради. Самонезапослен је, само незапослен.

Купио сам уснулим укућанима доручак и потрепштине за цео викенд. Натоварен сам свратио до поште и послао робу. Вратио сам пријетеље кући и истрчао на тренинг. Након круга до трамвајског моста и назад сам се позабавио личном хигијеном и проверио претходног дана спакован кофер. Било је време да се још једном прошетају куце. Круг је био краћи али су обавили мисију. Поново сам им сипао храну и допунио воду. Често помислим како бих се „на један“ мењао са својим псима… Онда се сетим да бих и тада био окружен нама људима, само правно још немоћнији… И буде ми помало жао четвороножних пријатеља.

Изљубио сам се са укућанима. Проверио новчаник: десет евра у апоенима по пет, новчаница са Вајфертовим ликом, лична карта, бус плус… Све је било на месту. Зграбио сам кесицу бадема да ми се нађе и лагано се одгегао до станице седамдесетдвојке на Бранковом мосту. До Сурчина сам прочитао пар поглавља књиге „Текст“ Дмитрија Глуховског. Мислим да ми лагано постаје омиљени писац. Прота ме је већ чекао на аеродрому. Авион за Подгорицу је каснио двадесет минута. Проћаскали смо, мало један с другим, мало свако својим телефоном, мало свако са својим телефоном. Чекирали се. Лет је трајао једно поглавље „Текста“ краће од претходне вожње седамдесетдвојком.