Босанско или Бошњачко „пролеће“?

Да ли се у Федерацији БиХ догађа спонтана социјална револуција или се иза јучерашњих нереда крије добро организована и планирана акција?

Ниједан објективни посматрач не би могао да тврди да је Босна и Херцеговина складна, функционална држава са стабилним економским развојем. По званичним подацима Агенције за статистику БиХ стопа незапослености износи 31,7 процената, што треба узети са резервом јер смањење стопе незапослености не значи само по себи повећање стопе запослености, већ само промену броја евидентирано незапослених. Kада упоредимо те податке са другим балканским земљама једнако је лоша ситуација у Македонији, а незнатно боља у Србији и Хрватској. Међутим, замеци социјалне револуције јавили су се баш у етнички подељеној Босни и Херцеговини где и Деда Мраз има национали идентитет.

Када бисмо накратко и прихватили хипотезу да су протести у Федерацији БиХ економске природе, зашто у том случају нису у сличној мери обухватили градове са већинским српским или хрватским становништвом? Да би могли да дамо рационалне и логичне одговоре на ова питања, прво морамо да анализирамо анатомију протеста од 7. фебруара. Наиме, сваке демонстрације имају свој циљ, повод и узрок, структурирану или пак лабаву организацију, а самим тим и вођу.

Не постоје спонатни масовни протести. Ова једноставна полазна основа јесте златно правило политичког организовања и деловања. Можемо наићи на спонтане изливе незадовољства као одговор на конкретна збивања, али таква окупљања су по правилу кратког даха, са малим бројем учесника. Наравно, организовани протести могу започети спонтано, а онда добити вођство и почети да се шире. Са организацијске тачке гледишта није вероватно претпоставити да су се масовне демонстрације у Зеници, Тузли, Сарајеву, једном делу Мостара, као и мања окупљања у Бихаћу, Јајцу, Брчком, Санском Мосту и другде, спонтано плануле. Индикативно је да су у Бања Луци и Приједору на протесте позивале невладине организације Хелсиншки одбор и Оштра нула, познате по залагању за унитаризацију Босне и Херцеговине. Одзив је био близу броја из имена једне од организација. У Републици Српској није дошло до већих протеста, а засад их не подржава ни главна опозициона странка  СДС. Да ли су ови протести увод у покушај смењивања Милорада Додика преко аргументације о корупцији и социјалном незадовољству, остаје да се види.

Прави идеолошки шведски сто, окусите мало Тита и Алије

Но, вратимо се у Федерацију и размотримо структуру учесника демонстрација. Иако се као повод истичу неуспеле приватизације фирми „Дита“, „Коњух“, „Ресод гуминг“, „Полихем“ и „Полиолхем“ из Тузле и околине, на поменутим протестима се није могао приметити већи број радника ових фирми. Демонстранти су углавном били млади , међу којима и много средњошколаца. Иконографија протеста је увелико наликовала на „отпорашке протесте“’ из 90-их: мала група људи држи транспаренте социјалне природе и они се стављају у први план како би били заступљени у медијима. Неизбежна је била и застава ЕУ, која је чест украс насилних демонстрација од Украјине до Босне и Херцеговине. Међутим, у позадини се види и већи број застава Армије Републике БиХ, које на чудан начин праве друштво слици друга Тита, усамљеном у пољу ратоборних љиљана. Оно што заиста привлачи поглед јесте одсуство транспарената код већине младића који нису ту да би дували у пиштаљке и истицали пароле, већ да би уз ултра-националистичке повике јуришали на видно збуњене припаднике полиције. У сажетку, организатори протеста, о којима ћемо писати касније, су желели да демонстрације прикажу као анти-националистичке и радничке, а оне су заправо биле сушта супротност.

Раднички протест без радника – авангардно!

Циљ протеста је требало да буде изражавање незадовољства око спорних приватизација, али када је највиши званичник Тузланског кантона Сеад Чаушевић позвао синдикате на преговоре, самопрозвани вођа демонстраната, извесни Алдин Ширановић, није на то пристао већ је затражио оставку читаве кантоналне владе. Да будемо искрени, чак и да су синдикати били спремни на преговоре, нису могли чути господина Чаушевића јер нису ни били на демонстрацијама, њихове интересе је „бранило“ око пет хиљада младића опремљених камењем, металним шипкама, соном киселином и кречом у праху. Намеће се недоумица, да ли дотични изгредници можда потајно „раде“ за неку од озбиљнијих бошњачких политичких опција? То сигурно није случај, јер би једино логично било да анти-националне снаге, код којих преваже класна свест, подрже бошњачки СДП, али су нападнути званичници били из редова те партије. Да ни СДА није иза Алдина и његових млађаних „проевропских титоиста“, сведочи и изјава Бакира Изетбеговића који је оштро осудио јучерашње насиље. Такође, запаљене су просторије његове странке у Мостару. Енигматични Алдин, дипломац више електротехничке школе у Тузли, потрудио се да нам ову дилему разјасни. На свом Фејсбук налогу окачио је лого Отпора, па сад и тузлански радници личе на рударе из Колубаре, само су они у Београду гостовали у октобру, а не фебруару.

Тузлански проевропски антинационалисти се служе гандијевским методама

Коначно, ко су организатори протеста, за које закључујемо да нису спонатни, а ни социјални? Непознато удружење Удар се ставило на чело протеста, које се можда случајно, а можда и не, зове као и партија Владимира Кличка, који безуспешно покушава да сруши легалну украјинску власт од новембра прошле године. Више пута поменути Алдин је само њихов гласноговорник са мегафоном у руци. Попут јавности познатих револуционара из Отпора, тежи се приказивању организације као лабаво устројене, у којој нема шефова и надређених, а нипошто се не финасира из иностранства. У исто време, обилато се истиче социјални и/или национални популизам и избегава се иједна конкретна идеологија и политичка платформа, важно је да „ми“ срушимо „њих“, а шта ће бити после није важно. Истакнути чланови овако замишљених организација морају бити млади и не одвећ интелектуални, али у исто време „урбани“, градска деца. Они су увек ненасилни, иако их насиље често прати, али су за то увек одговорни „убачени елементи из власти“.

Нема демонстрација без мегафона и песнице

За крај смо оставили објашњење зашто су гореле само кантоналне зграде и зграда Представништва БиХ, симболи босанско-херцеговачке конфедерације. Corpus delicti из прве руке, то јест из тастатуре покрета Удар:

У циљу стварања ефикасне државе и смањења трошкова државне администрације захтјевамо разумну прерасподјелу нивоа власти између државе, регија и општина. Сматрамо да држава треба да има законодовну, судску и извршну власт, а економске регије: само судску а општине само извршну власт. Тражимо да се врати назив Репулика Босни и Херцеговини и да се будући Устав базира на континуитету грађанског Устава Републике БиХ… Извршну владу на свим нивоима формирати као владу националног јединства са менеџерима, економским стручњацима, економским аналитичарима заснованој на експертизи стручних експерата.

Између ових редова налази се гомила популистичких позива на социјалну правду и једнакост грађана, али у политичкој пракси ово је захтев за унитаризацију БиХ и позивање на Устав Алије Изетбеговића из ратне 1993. године. Убрзо ће у Федерацији бити створена јака политичка организација која ће радити у садејству са „Ударом“, а вероватно ће јој се прикључити и мање бошњачке партије незадовољне расподелом политичког „плена“. Јасно је да је покренута нова офанзива против Дејтонског мировног споразума, али овај пут не са становишта бошњачке националистичке аргументације, већ преко неозбиљне мешавине социјализма и неолиберализма одиста заснованој на „експертизи стручних експерата“.

Александар Ђокић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: