Боса Ранковић, болничарка у Балканским и Првом светском рату
Толико жена је задужило Србију, али их је историја сакрила или их је временом прекрио „дебео“ слој прашине. О некима нисмо сазнали више од имена и презимена, иако заслужују да им се клањамо. Међу хероинама којима бисмо морали да се дивимо, али не можемо колико би требало, јер нема довољно података, налази се и Боса Ранковић. Остали смо ускраћени чак и за њену индивидуалну фотографију, тако да можемо само да замислимо како је изгледала. Непознати су нам чак и датум и година њене смрти.
Шта онда знамо о њој? Да је рођена 1872. године и да је у време када жене махом нису ишле у школу, она „искочила“ из тог шаблона. Интелигенција и марљивост су том „скоку“ допринеле. Четири године је седела у клупи Више женске школе, а потом је отишла на двогодишње усавршавање. Са дипломом и статусом образоване и фине девојке, могла је да парира угледним и богатим госпођицама.
Удала се за професора веронауке и писца Светолика Ранковића, којем су у Гарашима, у родитељском дому хајдуци напали породицу и убили оца Павла, а мајку мучили. Он је успео да побегне и доведе помоћ. Боса и Светолик су добили троје деце, али њихова срећа није потрајала, јер им је од туберкулозе умро најмлађи наследник. Убрзо је, 1899, преминуо и он, а Боса је остала млада и сиромашна удовица. Морало је да прође неколико година да би добила мужевљеву пензију, па је све време једва састављала крај са крајем.
Била је на гласу лепе жене која снажном харизмом на сваког оставља утисак, али од ране младости је пленила и својом хуманом цртом. Одлучила је да, 1908, упише курс за болничарке у оквиру Црвеног крста, јер је желела да помаже другима. Тако је већ годину касније почела да ради у Војној болници у Београду, где је лечила пацијенте. Када се догодио Балкански рат, први, па други, Боса је дане и ноћи проводила на инфективном одељењу Београдске болнице. А онда је, средином 1914, са болесницима евакуисана у Ниш.
Док је трајао Први светски рат, све време је била међу рањеницима. Ништа јој, тако храброј и хуманој, није било тешко нити страно. Ситуација је била таква да је морала да буде главни асистент хирурзима приликом важних операција, али и да мења лекаре и остале болничарке, да се сналази и спасава животе како зна и уме. Помагала је и у Лесковцу, Крагујевцу, Аранђеловцу. Заробљена снегом и ледом, у шатору је лечила војнике, а због повлачења српске војске, остала је са 52 српска и осам непријатељскихрањеника у Призрену. Бугари су им 1916. године дозволили да оду одатле.
Када се Велики рат завршио, Боса је могла да скине болничарску униформу и почне да води миран живот. Била је образована и способна, али она се само пребацила у Главну војну болницу. И гласно је захтевала да се оспособи за рад. Већ су је ценили и лекари и болничари, јер су иза ње била конкретна дела, а међу онима који су лежали у болничкој постељи је била омиљена.
