• Издвојено
• Поглед

Борба за слободу је створила Српску

4 године ‎ ИН4С

И може свих нас, малих и неважних, да не буде сјутра. Можемо и да потрајемо… А она… Она ће, даће Бог, бити вјечна! И наш ће се животи, између осталог, мјерити и по томе шта смо и колико смо за њу учинили. И колико смо је вољели. Јер, „Српско је небо плаве боје, на њему седи Србин Бог…“

Дан Републике Српске; фото: standard.rs

Пише: Иван Стоилковић

Говоре и пишу о темељима на којима је саздана. Не интересује их како је и због чега направљена, битно је да је мрзе… И нормално у својој мржњи гријеше, и не само да гријеше него и пристају на све могуће подвале против ње.

А данас је Свети Стефан, дан када не само да не треба мрзјети, него и дан када мржњу не треба спомињати. Борбу је створила природа, мржњу је пронашао човјек. Борба за слободу је створила Српску, а темељ те борбе је била одлучност, жеља да будемо оно што јесмо! Да у тој борби не поклекнемо. Да не поклекнемо без обира на цијену коју плаћамо.

А плаћали су је у освит сваког новог дана и данас и једном и некада многи прије нас. Плаћају је толики и данас! Они који су у нашим здравицама, познатим нашим српским завјереничким погледима прије него што дрмнемо по неку љуту ракију, оптерећени тајном и тугом, наискап. Они за које стално питамо како су и јесу ли оданде звали. Они којима и данас покушавају одузети слободу. Они којима суде.

Суде њима јер њихову вјеру не могу дотаћи. Суде њима јер њиховим пјесмама не могу. А када смо код њених темеља, њен темељ је вјера! Вјера да ће једном, некада, прије или касније, да се буде под истим кровом. И њен највећи темељ је љубав! Безрезервна! Потпуна! Посвећена! Некритичка! Бескомпромисна!

Некада у животу постоји само једна стаза. И то само она којом се мора проћи. И само она је права. Јер не пада снијег да прекрије бријег, већ да људи оставе трагове.

На данашњи дан, прије двадесетак, скоро тридесет година, они који су сањали о слободи прогласили су Републику српског народа у Босни и Херцеговини. Кренули су својим путем, јединим путем!

Према ономе што су били, у шта су вјеровали, шта су чинили они прије нас. Они бољи. И што ће чинити они који долазе после нас. Надам се опет бољи од нас!

Шта год говорили данас, говоримо о њима, свједочимо њима… након толико година ми још увек бринемо о њој, иако је већ одрасла. И јача! И моћнија! И уједињенија! Свака ријеч о њима данас је ријеч о слободи, ријеч о нама. Ријеч о љубави! Љубав према матици. Оној која је понекад умјела и знала да зажмури, да буде… и да ћути! Љубав оних који се свакако поносе тиме да су дио српског народа и да су као такви дио Републике Српске. Љубав нас који смо остали ван њих. Којима су остале приче, успомене, гробља, срушене и полусрушене цркве. Којима су остали снови.

И може свих нас, малих и неважних, да не буде сјутра. Можемо и да потрајемо… А она… Она ће, даће Бог, бити вјечна! И наш ће се животи, између осталог, мјерити и по томе шта смо и колико смо за њу учинили. И колико смо је вољели. Јер, „Српско је небо плаве боје, на њему седи Србин Бог…“

Прије двадесет и седам година, проглашена је Република српског народа Босне и Херцеговине. Санстефанско је јутро! Дан је наш, дан је Републике Српске Дан свих Срба западно од Дрине! Волимо је! Чувајмо је! Срећан празник!

Извор: Нови Стандард

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: