Борба Савеза Сокола против туђинских утицаја

Пише: Саша Недељковић, члан  Научног друштва  за  историју  здравствене  културе  Србије

Основни циљ сокола био је телесно здрав, морално јак, а национално свестан народ. Соколски покрет схватао је значај националне свести, јер је сам настао у борби за очување те свести. Др. Лаза Поповић је истакао: „Идеју соколску чини синтеза вежбе и националне културе”. У часопису „Српски Соко” написано је: „Култура је модерно ратничко оружје, много убитачније од ханџара и пушке, јер одрађа и заробљује дух. Ступњем културе мери се величина сваког народа. … Српски Соко прикупља под своја крила сав српски народ, он ствара јаку везу између појединих делова нашега народа”. (1) После ослобођења и уједињења соколи су уочили да страни  утицаји у Краљевини Југославији нису нестали, него су као културни наставили да делују како у јавности и тако и међу члановима сокола. И соколске фанфаре и музике наставиле су да свирају страну музику. Иво Мухвић  је у свом чланку у „Соколској Просвети” истакао да је на покрајиском слету у Загребу 1934. био овећи број соколских музика, које су „по каквоћи потпуно одговарале, али мало или никако у народном погледу. Оне из приморских крајева – не све- свирале су претежно стране корачнице, највише талијанске, а оне из осталих делова државе – опет не све- корачнице аустријског или других извора. Старе аустријске корачнице „Worwarts” „Die Bosniaken kommen”, итд. ориле су се за слетских дана бијелим Загребом а то не би смјело бити, када се манифестира културна и народна заједница свију Славена. … Концертни распоред има бити састављен искључиво од точака југословенске народне и умјетне глазбе. Особито напредне  и јаке  глазбе могу изводити и дела осталих слав. и истакнутих других складатеља, али не на штету наше народне глазбе и нар. Части. … Мора се упорно пропагирати народна  и опет само народна глазба, јер је наш свијет управо презасићен љубављу за туђом глазбом.” Корачнице су могле бити поред југословенских и по једна руска, чехословачка и пољска. (2) Главни узор соколима била је Чехословачка. Главни орган Савеза Сокола „Соколски гласник“  пренео  је вест да је Масариков институт за народно просвећивање послао у Словачку посебну експедицију која је снимала природне лепоте Високих Татра, обичаје и живот тамошњег народа. Филм је требало да се прикаже по целој Чехословачкој и у иностранству. Коментар листа на прилике у земљи  био је : „И код нас имамо више веома лепих филмова, који приказују природне лепоте наше земље, (У краљевству Златорога, Дурмитор, Јадран и т. д.), али изгледа, да је за њих интерес веома мален, па наши биоскопи радије приказују разне стране, често безвредне филмове.” (3) Соколи су покушавали да словенским филмовима потисну стране филмове. У књижици „Соколско деловање у Суботици” Пера Секулић је о утицају страног филма истакао : „Какав је по правилу садржај тих филмова ? Најчешће разоран по васпитање наше омладине, а веома често штетан за наше националне интересе. Живот разбојника и гусара, како оних по мору и дивљим шумама, тако и оних по салонима, будоарима и врло отменим круговима. Ништа доброг, ништа племенитог и лепог не показује омладини, која је у добу кад тражи правце у свом животу и кад треба себе да изграђује на јаким моралним темељима. — Хусарска униформа на биоскопском платну и звук познатих мелодија, какве све прохтеве не изазива и какве све успомене не оживљава код неких наших суграђана ?” (4)

Филм „Ој летни сиви соколе” био је приказан у Соколском Дому у Сремској Митровици. Посетила га је сва школска и соколска омладина, дочим остала публика није показивала довољан интерес. Извештач листа „Око Соколово” из Београда коментарисао је : „Стекло се уверење да наша одрасла публика запоставља филм овакве врсте филмовима с туђинским обележјима и еротичном и авантуристичком садржином. Већ зато што је филм на нашем језику и што се њиме манифестује љубав према народу и отаџбини не би требало да буде оваквих појава, које би нам такво уверење наметале.” (5) У чланку Милића Мајсторовића објављеног 1940. у „Оку Соколовом”, гласнику жупе Београд, наводи се да при гостовању соколског одељења једне школе са севера земље у Београду, у оквиру соколске приредбе изведене су лакрдија „Фрајла Ката” и кабаретске тачке „Рандеву” и „Звезда”. Представа је код београдских сокола изазвала негодовање, а код просветних власти распис да се тако нешто не сме у будућности поновити. По писцу чланка просветари су морали стварати програме, који су требали бити соколски и национални. Место страних балета требало је приказивати стилизације националних игара. За музичку пратњу требало је користити народне  мелодије. (6)

У чланку  „Наша народна свест” на насловној страни  главног органа Савеза Сокола „Соколски Гласник” истицало се : „Тако се сматра данас нашу јавност не само подсвесно већ чак и свесно још увек неким саставним делом германског културног система, … Из тога ћемо доћи до спознања, да наше Соколство стоји као сав наш национално патриотски покрет пред посве истим задацима као и пре рата и да сав наш рад има посве исти значај и једнаку вредност као и тада. Ипак су и борба и рад данас много тежи од некоћ, јер се је непријатељ скрио у дубине нашега властитог бивства, наше млакости и наших слабих срца и значајева, и наша задаћа није само да непријатељу побијамо само начела, већ такође морамо истодобно да из себе искоренимо све предрасуде и остатке туђе традиције, ако желимо  да се морално поставимо на своје властите ноге и да од себе изградимо међаше, које неће оборити ни најгори вихор … “. (7)  Како су соколи замишљали народне умотворине као основу домаће уметности може се видети из два примера. У Соколском дому у Бањалуци одржан је 9 априла 1932. концерт гусларског првака Танасија Вучића пред свим категоријама соколског друштва Бањалука. Мушки и женски нараштај били су заступани у великом броју. Гуслар је био родом из Бијеле, из среза Шавник из Црне Горе. Победио је на гусларској утакмици у Београду. Као првак ишао је на турнеју по Немачкој и Чехословачкој, проносећи славу својих гусала и песме. Био је примљен у Прагу 21 маја 1928. у аудијенцију код председника Масарика. Певао му је песму „Гусле славне Страхињића бана”. Масарик га је одликовао златном медаљом I степена Чешкословачког ордена Белог Лава. Просветар је отворио приредбу кратким говором. Певач је певао: „Гусле моје овамо се мало” … и  „и ако сте од јавора сува, вас је народ пет стољећа чува”. (8) Приликом обележавања 100-годишњице рођења др. Мирослава Тирша, оснивача Соколства, 1932. у Офирском дому, у Мостару под покровитељством Ружице Томић, чланице сокола и супруге генерала, одржано је „Свесловенско вече народних ношња”, у сарадњи са Чешком беседом и Руском колонијом. У чланку у „Соколском гласнику” истицало се да по општем уверењу ни једна приредба до тада у Мостару није тако успела ни била посећена. Било је око 500 посетилаца а од тога у народним ношњама 136. Просторије Официрског дома биле су премалене за такву посету. Плесана је прецизно Чешка беседа, Руска мазурка, Хрватско салонско коло, Србијанка, Црногорски орао и кола из свих делова Југославије. Костими су били чисти народни, неки са везивом народних мотива, било је и једноставних народних ношња. Сваки је носио обележје свог краја, сваки нешто специјално лепо, карактеристично за крај у коме је рађен. Биле су заступљене ношње из свих крајева Југославије : херцеговачке, црногорске, далматинске, србијанске, хрватске, босанске, словеначке и војвођанске. Остали костими били су из других словенских држава : чехословачки, руски и украјински. Приредба је имала чисти словенски карактер. Отворена је са „Хеј Славени” те „Краљевим колом” Приредбу је организовао акциони одбор са председником генералом и чланом сокола Мирославом Томићем. (9)