Bora Stanković: Jedan od poslednjih srpskih ravnogoraca, koji se viteštvu učio i u ratu, pa tek onda na parketu

Piše: Nemanja Dević

Ovo što vidite na slici, to su svima poznate i dostupne činjenice o životu i radu legendarnog Bore Stankovića, koji se jutros predstavio Gospodu.

Ono što je manje poznato i što nećete čuti u našim medijima, jeste da je njegova smrt ujedno i končina jednog od poslednjih srpskih ravnogoraca, čoveka koji se viteštvu učio i u ratu, pa tek onda na parketu.

Rastao uz veliki uticaj oca, novosadskog advokata Vasilija Stankovića (predratnog opozicionara, člana CNK, komande Vojvodine pri JVuO i učesnika Baškog kongresa 1944), Bora je takoreći od detinjstva progrlio jednako ljudske i nacionalne ideale. Kao da je predosetio da će se svetska bura uskoro preliti preliti i preko jugoslovenskih granica, Vasa Stanković je u septembru 1939. sinu sastavio pismo sa 12 saveta, kojem će se on iznova i iznova, i kao dečak i kao momčić i kao zreo i ostvaren čovek vraćati. Taj dirljivi napis, u kojem otac instiktivno predoseća smrt, a sinu ostavlja u amanet kako da se u njegovom odsustvu samooblikuje („oholost i gordost izbaci iz svoje duše“, „mater poštuj i slušaj“, „vaspitavaj svoje moralne snage, jer ćeš tako uvek biti jak i otporan prema zlu“, „laž, klevetu, prevaru, savitljivost i beskičmenjaštvo preziri“, „ne zaboravi nikad da pripadaš svome narodu i državi i da prema tome uvek budeš spreman za svoj narod i državu podneti najveće žrtve“, „ne zaboravi na bedne, neuke, neprosvećene i sirote“), jedan je od najdirljivijih istorijskih dokumenata koje sam pročitao. Sam Bora Stanković kazao je da mu je upravo ovo očevo pismo, sažeto i precizno, odredilo karakter i čitav životni put.

Kao omladinac JVuO je zajedno sa ocem kraće vreme proveo na terenu u leto 1944, bio zarobljen od komunista i prebačen u zloglasnu Đušinu, odakle je kao mlad pušten. Otac je zadržan i streljan 5. januara 1945, na do danas nepoznatoj lokaciji.

Tu su okončani i mirni dani života Bore Stankovića i njegovi prvi snovi. I on je hteo da krene očevim stopama i upiše prava, ali ga je majka od toga odgovorila: „Ne možeš i ne treba da studiraš pravo u zemlji koja nema pravo“. Ali mladi Bora je još tada spoznao veliku životnu istinu: da Bog ne zatvara nijedna vrata a da nam prethodno druga ne otvori.

On se okrenuo sportu (uz rad u klanici), i po ugledu na oca i vođen njegovim savetima, vredno radio na razvoju svog skoro prepoznatog talenta u košarci. I postao svetski šampion. Od odbačenog dečaka postao je svetski priznat stručnjak, poliglota, svetski putnik, filantrop, laf u društvu i svuda rado viđen gost. Kako je taj deo njegovog života tekao, opisao je u obimom nevelikoj, ali po poukama snažnoj knjizi „Igra mog života“.

Imao sam čast da upoznam Boru Stankovića. Pozvao me je pre 6-7 godina suprug njegove unuke, rekao bih i njegov duhovni naslednik Željko, kako bih mu pomogao u rehabilitaciji oca. Kaže, tokom njihovog zajedničkog života, „deka“ bi se svake godine i uvek u isto vreme, nekako oko Božića, povukao u sebe i postajao sušta suprotnost do tada vedre i društvene ličnosti. Trebalo mu je vremena da sazna da je pravi razlog toga i vreme ubistva Stankovića Starijeg. Zajednički smo prionuli poslu i sakupili činjenice o tom velikom čoveku i njegovoj mučeničkoj smrti. Nikad neću moći da zaboravim kako me u prvom razgovoru, kad sam upotrebio termin „četnici“ Bora Stanković ispravio: „Kažete, četnici? Tu ne mogu da se složim sa Vama. To je bila Jugoslovenska vojska u otadžbini. Velika je razlika između ta dva pojma„.

Vasilije Stanković je rehabilitovan 2016. godine. Imam utisak da je ispravljanjem te nepravde i Bori Stankoviću konačno srce došlo na svoje mesto. U posveti svoje knjige napisao mi je i zahvalnicu na pomoći „onda kad mu je najviše trebalo“. To svakako nije bilo tako, ali je utisak Bore Stankovića bio da je rehabilitacija njegovog oca ujedno i impuls otkrivanja istine o svim ubijenim, oklevetanim i bezmalo zaboravljenim vitezovima u opancima.

Neka mu je večna slava i hvala.

(Izvor: Fejsbuk)