Бора Станковић: Један од последњих српских равногораца, који се витештву учио и у рату, па тек онда на паркету

Пише: Немања Девић

Ово што видите на слици, то су свима познате и доступне чињенице о животу и раду легендарног Боре Станковића, који се јутрос представио Господу.

Оно што је мање познато и што нећете чути у нашим медијима, јесте да је његова смрт уједно и кончина једног од последњих српских равногораца, човека који се витештву учио и у рату, па тек онда на паркету.

Растао уз велики утицај оца, новосадског адвоката Василија Станковића (предратног опозиционара, члана ЦНК, команде Војводине при ЈВуО и учесника Башког конгреса 1944), Бора је такорећи од детињства прогрлио једнако људске и националне идеале. Као да је предосетио да ће се светска бура ускоро прелити прелити и преко југословенских граница, Васа Станковић је у септембру 1939. сину саставио писмо са 12 савета, којем ће се он изнова и изнова, и као дечак и као момчић и као зрео и остварен човек враћати. Тај дирљиви напис, у којем отац инстиктивно предосећа смрт, а сину оставља у аманет како да се у његовом одсуству самообликује („охолост и гордост избаци из своје душе“, „матер поштуј и слушај“, „васпитавај своје моралне снаге, јер ћеш тако увек бити јак и отпоран према злу“, „лаж, клевету, превару, савитљивост и бескичмењаштво презири“, „не заборави никад да припадаш своме народу и држави и да према томе увек будеш спреман за свој народ и државу поднети највеће жртве“, „не заборави на бедне, неуке, непросвећене и сироте“), један је од најдирљивијих историјских докумената које сам прочитао. Сам Бора Станковић казао је да му је управо ово очево писмо, сажето и прецизно, одредило карактер и читав животни пут.

Као омладинац ЈВуО је заједно са оцем краће време провео на терену у лето 1944, био заробљен од комуниста и пребачен у злогласну Ђушину, одакле је као млад пуштен. Отац је задржан и стрељан 5. јануара 1945, на до данас непознатој локацији.

Ту су окончани и мирни дани живота Боре Станковића и његови први снови. И он је хтео да крене очевим стопама и упише права, али га је мајка од тога одговорила: „Не можеш и не треба да студираш право у земљи која нема право“. Али млади Бора је још тада спознао велику животну истину: да Бог не затвара ниједна врата а да нам претходно друга не отвори.

Он се окренуо спорту (уз рад у кланици), и по угледу на оца и вођен његовим саветима, вредно радио на развоју свог скоро препознатог талента у кошарци. И постао светски шампион. Од одбаченог дечака постао је светски признат стручњак, полиглота, светски путник, филантроп, лаф у друштву и свуда радо виђен гост. Како је тај део његовог живота текао, описао је у обимом невеликој, али по поукама снажној књизи „Игра мог живота“.

Имао сам част да упознам Бору Станковића. Позвао ме је пре 6-7 година супруг његове унуке, рекао бих и његов духовни наследник Жељко, како бих му помогао у рехабилитацији оца. Каже, током њиховог заједничког живота, „дека“ би се сваке године и увек у исто време, некако око Божића, повукао у себе и постајао сушта супротност до тада ведре и друштвене личности. Требало му је времена да сазна да је прави разлог тога и време убиства Станковића Старијег. Заједнички смо прионули послу и сакупили чињенице о том великом човеку и његовој мученичкој смрти. Никад нећу моћи да заборавим како ме у првом разговору, кад сам употребио термин „четници“ Бора Станковић исправио: „Кажете, четници? Ту не могу да се сложим са Вама. То је била Југословенска војска у отаџбини. Велика је разлика између та два појма„.

Василије Станковић је рехабилитован 2016. године. Имам утисак да је исправљањем те неправде и Бори Станковићу коначно срце дошло на своје место. У посвети своје књиге написао ми је и захвалницу на помоћи „онда кад му је највише требало“. То свакако није било тако, али је утисак Боре Станковића био да је рехабилитација његовог оца уједно и импулс откривања истине о свим убијеним, оклеветаним и безмало заборављеним витезовима у опанцима.

Нека му је вечна слава и хвала.

(Извор: Фејсбук)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: